У Сребреници је 8. маја 1992. од стране припадника муслиманских јединица територијалне одбране из засједе убијен посланик у тадашњој Скупштини БиХ и првак СДС-а у средњем Подрињу, адвокат Горан Зекић. Убиство Зекића, првог Србина Подриња, било је увод у трагично страдање и етничко чишћење Срба са ових простора.
Наведено је ово у извјештају Независне међународне комисије за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији у периоду 1992-1995. Према мишљењу чланова ове комисије, да би се схватили и разумјели сви ови немили догађаји, треба се вратити у прошлост, у вријеме успостављања НДХ, када су сву власт у сребреничком срезу чинили локални муслимани у којима је новостворена “држава” нашла јак ослонац.
- У Сребреници се тада на удару прво нашла СПЦ. Свештенство је било изложено сталној тортури. Пет свештеника је убијено, а посебно је сурово било убиство свештеника Драгомира Максијевића, којем су усташе извадиле очи, одсјекле уши и згулиле кожу са леђа. Спровођен је терор над свим виђенијим Србима. Према неким процјенама, само у априлу и мају 1942. убијено је између четири и шест хиљада подрињских Срба - истакнуто је у овом документу.
Догађаји који су услиједили педесет година касније били су готово као пресликани. Да све иде у правцу новог етничког чишћења Срба из Подриња, могло се закључити, како је истакнуто у овом документу, већ током љета 1991, када је тадашња Служба државне безбједности БиХ дошла до података да се у муслиманском селу Глогова налази наоружана група од око 100 потпуно униформисаних људи те да је она спремна да крене у напад на српска села.
Како је тада закључено, ова група је била дио већег плана СДА о оспособљавању и припремању за предстојећи рат. Није се дуго чекало, муслиманске снаге су већ на православни празник Ђурђевдан 1992. напале село Бљечева и Гниона, која су до темеља спалили, а након њих на удару су се нашла и села Баљковица и Међ. По уобичајеној шеми из НДХ времена, да се велики напади на Србе организују на значајне вјерске празнике, муслиманске јединице су, како стоји у овом извјештају, и на празник Духови у селу Ратковић убили 18 људи, а онда и на Видовдан 1992. у селу Лознице десет људи.
Два дана касније напад је извршен на српско село Брежани. Оно је овом приликом сравњено са земљом, а српско становништво које није убијено протјерано је са својих огњишта. Са терором се није стало, на ред су дошла села Рожањ и Крњићи. Том приликом убијен је свештеник Слободан Лазаревић. Према свједочењима преживјелих Срба, стари и непокретни сеоски учитељ у пензији Васо Парача тада је жив спаљен.
Ни српска села Загони, Залазје, Магашићи, Јежестица, Залужје, Кочање, Подравање, Рогосија, Факовићи, Шетићи, Малешићи, Бјеловац, Сикирићи и многа друга, нису остала поштеђена терора војника којима је руководио Насер Орић, а који су и 1993. године на Божић извели напад на српска села у општини Братунац. Том приликом прогнан је сав српски живаљ из Подриња, док су села била разрушена, попаљена и опљачкана.
- Накнадним нападом на Скелане заокружена је територија муслиманске енклаве Сребреница, тада етнички најчистијег подручја у ратној БиХ. До овог периода муслиманске јединице су на читавом простору средњег Подриња и сребреничке регије извршиле комплетно етничко чишћење у којем је убијено нешто мање од 2.000 цивила, војника и припадника сеоских стража, а више од 150 различитих насеља је уништено - закључено је у извјештају независне међународне комисије.
Ханџар дивизија
Како је наведено у извјештају Независне међународне комисије, у контексту читаве ове приче треба свакако споменути и 13. СС брдску “Ханџар дивизију”, састављену од муслиманских младића из БиХ, а која је у периоду од марта до октобра 1944. извршила велике злочине над Србима, Јеврејима и Ромима са простора сјеверне и источне Босне. Посебно су се истакли у монструозном убијању мирног цивилног становништва, жена, дјеце, као и старих и немоћних лица.
Пише: Вељко Зељковић
