У подножју брда, у чијој средини се оцртавају житна поља, бијеле се непрегледни редови бијелих ливених крстова у облику војничких сабљи, подно којих на српском војничком гробљу у мјесту Мензел Бургиба почивају најхрабрији од најхрабријих српских синова, заувијек заустављених у кораку и маршу, покошених маларијом и тифусом у Првом свјетском рату.

Након албанске голготе, и повлачења српске војске и народа у зиму 1915. на 1916. годину, велики дио војника је из Валоне и Драча кренуо пут Крфа, а други, њих око 10.000, упутио се на тло Африке, ка Тунису, ка граду Бизерта.

За неке од наших војника, лука Бизерта, војне болнице и плодна земља подно брда, баш као у Шумадији, били су посљедњи фрагменти које ће видјети прије него што су заувијек склопили очи.

Екипа "Блица" посјетила је српска војничка гробља у Бизерти и Мензел Бургиби, а ово је прича о њима, јер, слобода која нам данас омогућава да сви корачамо поносито, обавезују да свако ко се нађе на тлу Туниса посјети кости праведника палих за свијетлу будућност.

Српско војничко гробље у Тунису

Понос, част, туга, осјећања су која су се смјењивала у новинару Стевици Рајчетићу док су корачали ка капији гробља Мензел Бургиби, у чијем склопу се налази српско војничко гробље. На капији их је дочекала Махажурда, ћерка Вардије Хамди, која је деценијама, све док је била здрава и чила, чувала вјечни сан српских јунака.

На Зејтинлуку смо имали деда Ђорђа, на Мензел Бургиби Махажурду, истина млађу, али трећу генерацију чувара из исте породице.

Српско војничко гробље у Тунису (Фото: Стевица Рајчетић/Рингиер)

Док су пролазили кроз италијански дио гробља, покушали су да преко Софијана сазнају детаље о породици Хамди. Части се прво прихватио Вардијин супруг, након чега је то радила она са сином, да би на крају то преузела на себе њена ћерка са породицом. Сви заједно живе у кући испред зидина гробља.

Српско војничко гробље у Мензел Бургиби

Први утисак који је Рајчецић подијелио са колегом Гораном Шапићем, био је везан за крајолик иза гробља, односно, брда у чијем подножју су се пружала поља жита.

Српско војничко гробље у Мензел Бургиби (Фото: Стевица Рајчетић/Рингиер)

-  Ако ишта, макар су на онај свет отишли са овом сликом пред очима можда. Види како све некако личи на Шумадију - рекао је док су улазили у дио на којем је сахрањено између 1.300 и 1.790 српских војника.

А унутра мук..

Док су шетали између уредно сређене алеје, кнедла у грлима је расла са сваким прочитаним именом. Према неким подацима, од почетка 1916. године до 1917. на тло Африке је дошло око 60. 000 Срба, од чега је њих око 3.000 заувијек остало у Тунису, Алжиру, Мароку, Египту.

Томислав Штулић, туристички водич који годинама ради у Тунису, испричао је само један дјелић историје овог мјеста.

- Овдје је сахрањено преко 1.300 војника. Крипта која се налази на улазу у гробље, посвећена је Французима и Србима и била је предвиђена да се у њој сахрани остатак војника, међутим, то се никада није десило, тако да је она остала као спомен-обиљежје. Гробље су направили Французи, првобитно је имала дрвене крстове, али су потом, након реновирања, у Француској специјално изливени крстови од нерђајућег материјала, и сваки прати плочица са именом, чином, пуком и датумом смрти - открио је он.

За историју остаје да се памти и спомиње чин адмирала Емила Гепрата, који је упркос свим савјетима да то не чини, лично ушао на брод на којем су се налазили српски војници заражени тифусом, те је потом помагао у њиховом преношењу на копно ка болницама. Након три године, барка са оснаженим и опорављеним Србима је кренула ка домовини.

У знак захвалности, када је посјетио Краљевину Југославију, Гепарта, кога су од миља звали "Српска мајка", су од жељезничке станице у Београду, по улицама престонице, његови саборци носили на раменима. Уз повике "Живјела Француска", генерал Гепрат је ишао на раменима све до Славије, тог 25. фебруара те 1931. године. Управо из тог разлога, данас та улица носи његово име.

У разговору са Махажурдом, пошто је њена мајка била у тешком здравственом стању, а она ову свету обавезу преузела на себе, сазнали су да Срби, и данас, након више од једног вијека, изузетно цијене оно што њихова породица званично ради 45 година, а незванично и дуже.

- Чувамо гробље 45 година, цијела породица. Почаствована сам што сам остала овдје да чувам гробље. Радим све што је потребно да одржавам ово мјесто, а имамо и подршку српске амбасаде. Имам велико поштовање према тим људима. Моја мајка је веома популарна код српских туриста, она ради све што може за њих, и успоставља добар контакт са њима. Када се врате у Србију, они су и даље у контакту, и током године, чују се по неколико пута. Остварају врло добар однос - рекла је, уз додатак да би Вардија (чије име када се преведе на наш језик, гласи Ружа), могла доста тога да  исприча о тим сусретима и сузама потомака оних који су заувијек остали да почивају у Тунису.

Новинар "Блица" и Махаружда

Иако су имали жељу да посјете сваки гроб понособ и поименце захвале сваком од њих за храброст и жртву, пут их је водио даље, неких двадесетак километара, ка Бизерти.

Фото: Горан Шапић/Рингиер

А, тамо, у сјенци чемпреса, када се прође кроз шпалир породичних гробница унутар Гробља војника Комонвелта, налази се и друго српско војничко гробље, вјечна кућа око 600 душа напаћених.

Споменик палом борцу у Бизерти

Док су корачали ка њему, кроз причу, сазнали су да српска заједница и амбасада највише води рачуна о својим прецима, о чему свједоче и чињенице - док је остатак гробља у шибљу, поломљених плоча и без доказа да ико долази, на дијелу гдје су сахрањени наши војници, све је уређено и сређено под конац.

Од чувара овог гробља, сазнали су да је за то заслужна наша амасада, као и заинтересованост Срба за своју свијетлу историју и храбре претке.

- Овдје је сахрањено 600 људи. Већи дио у капели, док су неки похрањени у појединачним гробницама. Спомен-плоче са именима и годином смрти, налазе се на капели, и једна табла је на зиду гробља. Свака три мјесеца, долази делегација из амбасаде, док преко љета долазе и туристи. Ја овдје радим као чувар 22 године - објашњава он у једном даху.

Капела на српском војничком гробљу у Бизерти

Међу онима који су сахрањени овдје, налази се и преко 40 бораца из одреда 1.300 каплара, најљепших тек процвалих, пупољака руже склоњених од ратног вихора, као залог за будућност Србије склоњен у Скопље, гдје су похађали Војну школу за старјешине, као полог за будућност. Међутим, рат је тражио сваки пар руку и свако топло срце које ће се неустрашиво борити са Аустроугарском војском.

Фото: Горан Шапић/Рингиер

У њихову славу, преживјели каплари су поставили спомен-плочу. Уз њу, мало даље, стоји она постављена у доба Тита, пар година након завршетка Другог свјетског рата. Заправо, у разговору са чуварима гробља, сазнали су да су оба мјеста обнављана у доба комунизма "кад се није смјело...". А ми сада видјесмо, да се смјело... Но...

Јован, Аврам, Јанићије, Никола, Петар, Зоран... Петровићи, Гавриловићи, Смиљанићи, Авакумовићи... Сви до једног, на тунишкој земљи. Незаборављени и отргнути од заборава, онако како и доликује истинским херојима и родољубима који нису жалили свој живот за слободу.

Фото: Горан Шапић/Рингиер

На нама је да их се сјећамо и када се нађемо у Солуну или у Бизерти, одемо и поклонимо се њиховим костима. На нама је и да јако стиснемо руку онима који чувају те кости, иако се можда и не разумијемо, постоји онај моменат када се очи сусретну, па заискре и проговоре немуштим језиком, из дубине срца и душе.

Талас помјешаних осјећања сачекао их је и унутар луке у Бизерти, гдје су посматрали куће и докове, покушавајући да замислимо бродове са српским рањеницима и адмирала Гепрата како командује француским војницима да рањенике не носе ван града гдје је предвиђено, већ унутар касарни.

О томе најбоље говори дио из књиге Живојина Петровића, "Нестварно, а стварно", директора и уредника канала науке и умјетности - Brainz TV,, који је пренио на папир ријечи "Српске мајке" , када је српска војска пристигла у Бизерту.

„У то време, 1915, био сам командант француске војске у Тунису и генерални гувернер Бизерте. Добио сам задатак да припремим смештај за српску војску која ће са Крфа ускоро стићи. Одмах сам оформио камп „L' camp du Nador”, у близини Бизерте, на удаљености од пар километара и висини од 600 метара, али када су прве српске трупе приспеле, 27. децембра 1915. ноћу око 1:30, видевши у каквом су оне стању умора, исцрпљености и изнемоглости да нису у могућности ни да се успну уз брдо, закључио сам да би слање тих несрећних војника у камп била највећа грубост, те сам, свом заменику, издао следеће наређење: „Генерале, одмах идите пробудите наше Зуаве (француска пешадија састављена од урођеника и Француза) и војнике Страначке легије и реците им да испразне своје касарне. Кажите им да је у питању другарство и братство оружја. Потребно је да њихове кревете заузму храбре српске трупе које су управо стигле, а не могу даље!”. У току трогодишњег управљања српским трупама у Тунису, упознао сам веома храбре и одличне српске војнике за које гајим стално и дубоко поштовање. Зато хоћу да дођем у Београд и да се сретнем са мојим друговима и пријатељима.”...

На истим тик доковима, више од 100 година касније, стајала је група новинара из Србије. Захвална народу Туниса, што чува наше, тамо далеко, заустављене у цвијету младости. Да се памти и никад не заборави, ћутке ду одавали пошту палима, али и изражавали захвалност поколењима, што чувају и од својих не одвајају, све наше, који се никада нису вратили кући.