Српски пјесник и књижевник из Источног Сарајева Горан Врачар истиче да српски народ треба оштро да се супротстави свим покушајима нарушавања националног и вјерског идентитета, као и миноризације српског језика и потискивања ћирилице.

Врачар је рекао за Срну да је обавеза свих да његују српски језик и ћирилично писмо, али се при томе никако не треба одрицати ни латинице.

-Ми Срби имамо неки стакленозвонски однос према много чему. Свој роман првенац сам објавио на латиници зато што сматрам да је и латиница моје писмо. Зашто се Срби олако одричу нечега што је њихово-, упитао је Врачар.

Он је истакао да је Београд на оригиналан начин мотивисао све пословне људе који се на јавним мјестима, укључујући и називе фирми или улица, користе ћирилицом, тако што им омогућава одређене финансијске олакшице.

Наводећи да се његов поетски опус може условно подијелити на мисаону, родољубиву и еротску, односно љубавну поезију, Врачар каже да воли родољубиву поезију и да има доста добрих пјесама које буде паотриотизам, јачају осјећај националне припадности српском народу.

-Не волим да величам појединце, ја пјевам о жртвама, јер желим да стално изнова подсјећам на херојске подвиге хиљаде поносних, али анонимних, да не кажем маргиналних људи, који сваки за себе и за своју породицу заслужује вјечно сјећање, помен и пијетет...-, наглашава Врачар.

Овај пјесник и књижевник из Источног Сарајева истиче да је недавно учествовао на Четвртим међународним књижевним сусретима у Бањалуци, које је организовало Удружење књижевника Републике Српске.

Врачар каже да је потом боравио у Србији гдје је на позив организатора као једини представник из Републике Српске и БиХ учествовао на 56. Београдским међународним пјесничким сусретима, заједно са 21 пјесником из 16 држава.

Он наводи да је на овим сусретима упознао многе људе из разних земаља који су не само у пјесничком, него и у политичком смислу били веома значајни и познати чак и прије посљедњег рата на овим просторима.

-Наравно да смо највише разговарали о Косову и српским проблемима, јер ми Срби од тих тема једноставно не можемо да се одмакнемо, али размијенили смо и мишљењима о властитим погледима у вези са стварношћу и приликама у којима живимо и радимо. Непоновљиво је искуство говорити своје стихове на српском језику упоредо са пјесницима из Азербејџана, Турске, Румуније, Бугарске, који су стихове изговарали на својим матерњим језицима, уз накнадни превод, односно читање на српском језику-, истиче Врачар.

Он наглашава да је имао и веома запажене наступе у Црној Гори, гдје је срдачно дочекан на промоцији романа "Седми дан" у Никшићу, а потом и на Пивским вечерима у Плужинама, те на пјесничкој манифестацији "Тара без граница" на Тари.

Врачар је рекао да припрема монодраму, која је базирана на његовом роману првенцу "Седми дан", а у плану је и нови роман.

-Након посјете Србији све више желим да моја књига буде објављена и у Србији, јер тек тамо човјек може да се `извага`, односно да спозна колико вриједи, када се упозна са браћом умјетницима преко Дрине. Волио бих да ме као зрелог књижевника и пјесника поклоници прозе и поезије препознају и у Србији, као што је то случај у Републици Српској-, каже Врачар.

Он наводи да је сваку промоцију својих књига поезије, укључујући и роман "Седми дан", урадио на различит, иновативан и нековенционалан начин, мимо уобичајених клишеа и стандардних пјесничких вечери, користећи при томе разноврсан мултимедијални приступ, у комбинацији аудио-визуелних елемената или рок музике са класичним рецитовањем стихова.

Он је позвао чланове Савјета за културу града Источно Сарајево да почну озбиљније радити свој посао и институције власти на свим нивоима да подрже пројекте из културе, а не да многе идеје умјетника "пропадају због незнања или немара људи задужених за култури који чаме у локалној администрацији и не мијешају се у свој посао".

Горан Врачар рођен је 1964. у Сарајеву гдје је и започео каријеру књижевника.

За своју поезију вишеструко је награђиван.

До сада је издао неколико збирки пјесама "Светла Сарајева", "С оне стране Дрине", "Лет изнад Лукавичијег гнијезда", "Кад ти јаве да сам умро", "Кад смо се вољели нас двоје" и "Исповијест лудака", као и роман "Седми дан", који из психолошког угла покушава да сагледа компликоване односе мушкарца и жене.

-Поезија је материја која се потврђује временом, па је зато часније рећи да неко као ја пише пјесме, а тек ће вријеме које је пред нама показати да ли се, заиста, радило о пјеснику-, позната је Врачарева максима.