Више од четири године он се усред рата, често и под паљбом гранта, лавовски борио за животе хиљада рањеника, жена, дјеце… Није морао. Био је хирург, добровољац из Ниша на задатку у ратом захваћеној Републици Српској и тадашњој Републици Српској Крајини.
Рат је преживио, али не и корона вирус. Легендарни ратни хирург др Миодраг Лазић отишао је заувијек. Република Српска тугује за њим. Заставе су у Источном Сарајеву на пола копља.
Упућена је иницијатива да се једна улица назове по легендарном доктору Лази. Они који су га у пјесмама опјевали испраћају га пјевајући, на трговима и улицама, “Марш на Дрину”. Тако испуњавају његову посљедњу жељу.
Ово је прича о њему.
“Оперишем дан и ноћ, спавам десетак минута”
У августу 1991. напустио је сигуран и удобан живот љекара хирурга у Нишу и запутио се у Книн. Касније је, подстакнут драматичним искуствима у спасавању живота почео да пише дневник. “Дневник ратног хирурга” потресно је свједочанство о рату без оружја у којем нема предаха.
– Глина. Радим као једини општи хирург у глинској болници, јединој болници у Републици Српској Крајини. Дан и ноћ – операције, прегледи и превијања. Покривам простор од око 200.000 становника. Прва линија фронта са усташким снагама, ријека Купа удаљена само три километра од болнице. За та два месеца, април и мај 1992. године, имао сам више од шездесет рањених и четири погинула борца. У мају смо два пута гранатирани. Четвртог маја по Глини су падале гранате од 22 до један час – забиљежио је др Лазић.
А забиљежио је и ово: - Десетак дана радим дан и ноћ. Спавам кад могу, у три – четири ујутру, у подне, у шест по подне, у девет, када имам времена. А никада дуже од сата. Има дана када оперишем без престанка, по цијели дан. Заспим на операцији. Спавам десетак минута -
Забиљежено је и како је, на сарајевском ратишту, буквално из мртвих вратио рањеног борца Васу Јеремића. Кад је већ проглашен мртвим, масирао му је срце, поломио ребра масирајући – ништа! Онда је у очајању отворио грудни кош, узео срце у руке и масирао га, док га није вратио у живот. Срце на длану – дословно!
“Држао је моје срце на длану и вратио ме из мртвих”
Добио је бројна одликовања, између осталог и Крст милосрђа, кумовао је дјеци бораца које је спасио из мртвих, опјеван је у пјесмама својих некадашњих сабораца.
– Доктор Лазић је својим рукама буквално држао моје срце у рукама и масирао га. Дословно ме вратио их мртвих – свједочио је, годинама касније, Васо Јеремић, када је већ постао дјед.
У ратном деневнику др Лазића забиљежено је и какве је битке водио на Видовдан 1993. године.
– Незаборавни петак. У салу сам ушао у 20.30 часова и непрекидно радио до 13 часова. Операција за операцијом, тешке повреде стомака, прострелна рана у стомак, тешка повреда цријева, велико крварење. Павловић из Кисељака, тешка повреда тијела, изгледа, бомбом. Његов синовац Влатко Павловић такође има тешку повреду стомака. Милутин Станишић, Илијаш, прснути чир, операција. Јуре Мијић, Краљева Сутјеска, тешка повреда лијеве надлактице. Операција за операцијом. Осам операција, једна за другом. Сваки хирург који ово прочита схватиће који је то напор – остаће записано у његовом дневнику.
Овај дневник је, како је написао један од рецензената не само драгоцјено искуство из прве руке и из срца рата, него и “снажан протест против безумља рата”.
Послали му хеликоптер, није хтио да оде
Ратни пут др Лазића почео је 4. августа 1991. године у Книну и потрајаће пуних 1.200 ратних дана. У међувремену, његова кћеркица и синчић су у Нишу одрастали без њега. Знали су да је “тата потребнији другој дјеци”.
Хиљаде људи је спасао, стотине њих му је умрло на рукама.
У Крајини је провео 13 мјесеци. Слали су му хеликоптер, да напусти бојиште, одбио је. Кад су га питали зашто – рекао је да се ни из биоскопа не треба изаћи док филм није готов.
Као хирург је учествовао у пробоју коридора у јуну 1992. године, а потом се као добровољац јавља у ратну болницу “Коран” на Палама у Републици Српској. Један је од оснивача ратне болнице “Жица” у Блажују код Сарајева, такорећи на самој линији фронта.
Остао је таму пуних 40 мјесеци, као једини хирург на подручју тадашњег Српског Сарајева. Ту је обавио више од 3.500 операција под пуном анестезијом. Ово је подручје напустио тек у фебруару 1996. године, након потписивања Дејтонског мира.
Сарајевски Срби тугују за Доктором Лазом
Цијела Република Српска данас жали за њим, али ипак највише сарајевски Срби, који га годинама зову “наш доктор Лаза”.
- Дошао си да помогнеш. Да нам крпиш подерана тијела, а богами и душе. Дошао си на два дана, а остао три године - поручили су борци са Илиџе у посљедњем поздраву Доктору Лази.
– Наш Доктор Лаза ће остати заувијек у нашим и срцима наших потомака. Непрестано је био или у операционој сали или са рањеницима. Не знам када је тај човјек уопште спавао. А опет, увијек је био насмијан, расположен не само за своје пацијенте, него и за нас који смо долазили у болницу са рањеницима или у посјету ратим друговима – каже Мирослав Лучић, некадашњи војни старјешина Илиџанске бригаде, данас предсједник Скупштине Града Источно Сарајево.
И Горан Шеховац, предсједник Удружења “Илиџански борац”, један је од оних који су познавали доктора Лазу и с њим дијелили тешке ратне дане.
Посљедњи пут га је видио прије двије године, када је легендарни доктор дошао на манифестацију “Дани одбране Илиџе”.
– Никада нећу заборавити тај сусрет. Каква људина, какво срце! Доктор Лаза није само мој ратни друг, он је мој брат, мој род најрођенији. Увијек смо имали повјерења у њега, он је толико пута побиједио смрт, да смо мислили да му никад ништа не може бити. Био је темпераментан, имао такав став, војнички, докторски, професионални и људски. Док год је ико жив на овим просторима, спомињаће се наш Доктор Лаза – каже Шеховац са Српскаинфо.
Очајни отац ми је љубио крваве кломпе, молећи да му спасим кћерку
И сам легендарни доктор Лаза је, касније, у миру свједочио о крвавим ратним данима, говорећи да често није знао шта му је било теже: патња његових пацијената, за које се борио свим срцем, знањем и енергијом, или патње њихових ближњих, који су га молили за спас.
– Доживљавао сам да на једном столу умире мајка, а на другом њено дијете, погођено гранатом или изрешетаном снајпером. Имао сам дјевојчицу од 14 година, дивних плавих очију, снајпером је погођена, разнесен јој је стомак. Ја је оперишем, она умире, а њен отац лежи, љуби ми крваве кломпе и моли ме да је спасим – свједочио је др Лазић о потресним ратним искуствима.
Сваки живот за њега је био драгоцјен
Забиљежено је и да је поштујући свој позив и Хипократову заклетву, оперисао и лијечио и Хрвате и Бошњаке – сви су пацијенти за њега били исти и сваки живот драгоцјен.
Када је рат завршио, често је долазио у Републику Српску, гдје су га дочекивали као драгог госта. Многим својим пацијентима и њиховој дјеци био је кум.
Ипак, како је једном рекао, није смио да се зауставља у сваком мјесту гдје живе његови пријатељи из најтежих ратних година, него се кришом “шуњао” од Милића, до Рогатице, Вишеграда, Сокоца…
Иначе би једно његово путовање потрајало годинама, док се са сваким поздрави и прозбори коју ријеч.
Људи из Републике Српске, они које је спасавао, али и они који су само чули за његово херојство, данима су се молили за његово оздрављење.
Да спасилац буде спасен. Њихове молитве нису услишене, али вјерују да нису биле узалудне. Остала је легенда. И пјесме у којима је опјеван.
