Само онај ко има близанце може да разумије ту судбинску, доживотну везаности браће рођеног истог дана и сата.

А ови близанци, српски јунаци, су не само рођени већ и погинули истог дана, сата и минута.

Горан и Зоран Орељ (презиме које асоцира на руску ријеч за орла) су били заједно у свему, од самог почетка па до заједничког им краја. Од рођења у Славонском Броду, одакле су морали да оду у Инђију, јер су их протјерали суграђана Хрвати, у трећем разреду гимназије, преко војног рока у Сомбору и Приштини, па до одласка, по командној заповијестима, у Војску Републике Српске Крајине (као инструктори за кориштење минобацача) и, затим, у Бањалуку, гдје су обучавани за млађе официре…

А када је злогласни Пети корпус тзв. АБиХ кренуо на овај поносни српски град, они су по први пут – опет заједно – одбили наређење да не учествују у борбама као близанци или да се раздвоје, и отишли на свој посљедњи положај, очи у очи са непријатељем и смрћу.

Тог 29. октобра 1994.  заједно су положили животе на олтар српске слободе и отишли у легенду. Наша „браћа Југовићи“, косовски витезови са крвавим божуром на грудима умјесто ордена.

Па да их се сјетимо и помолимо се за спас њихове орловске душе!

Да нас вјечно инспиришу на херојски подвиг у одбрани српства и наше отаџбинске части и слободе!

П. С. Да допуним ову заједничку, близаначку биографију двојице Ореља.

Они су, као припадници Школског батаљона Студентске бригаде, учествовали у биткама за Бихаћ. И колико знам, ухваћени су живи и масакрирани.

Када су камиони довезли тијела побијених војника, међу којима и искасапљене лешеве Горана и Зорана, генерал Рајко Балаћ, командант њихове бригаде, био је најдубље погођен. Неки помињу и да се убио. Кажу да није могао да поднесе тај језиви призор са оним што је остало од мртвих војника те јединице (други, опет, пишу да је погинуо на борбеном задатку). Како год, страхота страдања српске Студентске бригаде је погодила у срце сваког ко га је имао.

А остало је и страшно свједочење једног српског доктора из војног санитета, како се „преливала крв преко црквеног прага“ храма у који су пренијети побијени младићи.

Толико је било мртвих, да су њихова још „свјеже страдала“ тијела испуштала крв свуда по цркви и дословно је натапала, као на бојном попришту.

Бог да им, мученицима, опрости све њихове гријехе, а нас још живе подари снагом вјере и воље да вјерно наставимо завјетну борбу против зла и Злога (у свим његовим облицима)!