Пилеће месо од груди благо се осоли и добро утрља медом. Одстоји два сата да се расхлади. Уваља се у пшенично брашно и пржи на масти док не добије златножуту боју. У посуду гдје се месо пржило сипају се бијело вино, бијели лук и мало мајчине душице. Тим сосом месо се прелије и потом служи.

Овај рецепт датира из 1196. године. Тачније, те године је ово јело служено на двору Стефана Првовјенчаног, а вјерује се да је рецепт много старији. То је једно од најстаријих познатих јела која су служена на дворовима Немањића.

За вријеме владавине Немањића, а вјероватно и прије њих, кулинарство у Србији је било раме уз раме са европским, а у неким сегментима и испред многих европских држава.

На двору и у кућама богате властеле јело се како и доликује том сталежу. На трпези је било обиље дивљачи, рибе, свих врста меса, нарочито овчијег, пернате живине, сувог меса и сланине. Јело је имало изузетну важност на двору.

У то вријеме са приморја су се на двор доносиле морска риба, хоботнице, усољена икра. Немањићи су одредили да се риба доноси из Зете, из Бара се на двор допремало маслиново уље, а морска со из Дубровника, Котора и са Бојане. Послије Душанових освајања, Срби су имали своје солане у Албанији и Грчкој. Касније, со је набављана из Угарске и Влашке. Велико складиште соли било је и у Бовану код Алексинца. Поред уобичајених зачина, мајчине душице, хајдучке траве и метвице, са приморја су стизали шафран, цимет, мирођија и каранфилић.

Кување у бурагу

И начин припремања хране био је је специфичан. Кувало се, рецимо, у бурагу. Бураг (желудац преживара) се очисти и у њега се стави ситно исјецкано месо и поврће и то се налије водом. Све вријеме, колико год бураг био изложен ватри, није могао да прогори.

1876. за вријеме рата са Турском добровољци на Дрини кували су храну у бурагу. О томе свједочи наш етнолог Сима Тројановић (1862-1935):

- Кад лепо очисте и оперу бураг од каквог преживара, наслажу у њега парчета меса, слезину, јетру и остало, па пошто преко тих делова налију мало воде додају бибера, паприке, лука и посоле. Затим завежу бураг и запрећу у врућ пепео. Када вода усахне у бурагу на три четвртине значи да је готово и да се може јести - каже Тројановић.

Занимљиво је да је овај начин кувања познат као „скитски“. Скити су били номадски ратнички народ индоевропског поријекла, сродни нашим прецима Антима. О њиховом начину кувања писао је историчар Херодот:

- Пошто је скитска земља врло оскудна у дрвима, то су се они овако довили да кувају месо. Прво огуле кожу са животиње, затим одвоје кости од меса и оставе кожу ако им је котао при руци. Ако пак немају котла, они  месо сложе у бураг жртвене животиње, наспу воде и наложе испод њега ватру од костију исте животиње. Кости горе врло лијепо и сво месо може да стане. И тако на овај начин може крупна и ситна стока сама од себе да се скува -

Хајдуци код нас кували су на потуно исти начин, такође користећи кости животиње коју спремају.

Кувало се и тако што се у вариво или млијеко стављало ужарено камење. У неким крајевима Лике и Кордуна и до данас се очувао тај начин спремања јела.

Печење

Постојало је много начина за печење меса један од занимљивијих је и овај:

Печење се припремало тако што би заклана животиња, са кожом и руном, била обљепљена иловачом (пернате животиње блатом) и послије стављана у ужарени пепео и тако се пекла. Када би се разбио оклоп, кожа је ишла са њим, а месо остајало чисто и било је невјероватно укусно. И данас се, понегдје, на тај начин пеку јагњетина или јаретина.

Ево још два рецепта записана у 13. и 14. вијеку за које се, такође, вјерује да су много старији:

Бифтек на жару

Од јунећег бифтека исијеку се осредњи комадићи и потопе у расол од купуса да одстоје дан и ноћ. Изваде се, осуше и утрљају бијелим луком и маслиновим уљем. Тако маринирано месо се пече на жару. За то вријеме, измијешају се црно вино, мед, печурке и купине. Сос се пшеничним брашном повеже до средње густине и тиме се прелије испржено месо. Овај рецепт је из 1290. године.

Пуњене шљиве на жару

Суве шљиве потопе се у воду да омекшају, изваде се, оциједе и осуше. Када им се одстране коштице, на њихово мјесто ставе се ораси у комадима и козји сир. Све се обмота тањим шнитама сланине и пече на жару. Ово јело обично се служило на комадићима пшеничног или ражаног, запеченог хљеба. Рецепт је из 1393. године.

Пиће

Уз богату трпезу, избор пића није био баш велики. Медовина је некада била најважније пиће, а прије примања хришћанства важила је и као обредно пиће не само Срба и Словена него свих индоевропских народа. Послије ту улогу преузима вино, а медовина тоне у заборав. Виноградарство и винарство су некада били веома развијени. Занимљиво је да је Стефан Првовјенчани стандардизовао производњу вина повељом којом се забрањује додавање воде у вино. Доласком Турака, уз вино, популарно пиће постаје и ракија. Медовина се доста користила негдје до краја 15. вијека. У неким изолованим, планинским, крајевима медовина се прави, по старом рецепту, и дан данас. Домаће пиво било је у источној Србији познато као „аловина“ и прављено је до краја 19. вијека.