Окружни суд у Сарајеву, 12. јануара 1918. године, осудио је Стоју Кашиковић на смрт вјешањем. Пресуђено је и њеном сину Предрагу, али тако да прво погубе њега, на мајчине очи. Под снажним притиском међународне јавности казна је преиначена на десет година затвора. Толико је сљедовало и Стојином супругу Николи, осуђеном девет мјесеци раније.

Ухапшени су и њихови синови Сретен и Реља, који су успјели да изађу из затвора и преостале дане Првог свјетског рата проведу као добровољци, у српској униформи.

Стоја, Никола и Предраг Кашиковић су се нашли на слободи у јесен 1918. године, чиме је окончана мучна фаза њиховог живота започета убиством аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда. Тада је ухапшено много угледних Срба.

Међу првим притвореницима је било уредништво “Босанске виле”, а њему је припадао управо Стојин муж, који је 1885. покренуо часопис са својим колегама, учитељима Стевом Калуђерчићем, Божидаром Никашиновићем и Николом Шумоњом. Лисице су стављене и осталим Кашиковићима.

Атентат је био само повод за хапшење, јер је Никола годинама раније био на мети власти, због антиаустријског дјеловања. Наводно је само 1899. године против њега поднесено пет кривичних пријава. У свему што је радио имао је подршку породице.

- Супруга Стоја је храбро и истрајно на својим плећима носила бројне обавезе; била је узорна домаћица многобројним гостима које је њихова кућа гостољубиво прихватала; подизала је и васпитавала бројно потомство; била је вриједан сарадник и коректор “Босанске виле”; члан најзначајнијих женских добротворних друштава у Сарајеву, али и оно мало познато – Стоја Кашиковић је припадала узаном кругу конспиративних сарадника српске владе и Пашићевих обавјештајаца – наводи Борјанка Трајковић у књизи “Никола Т. Кашиковић: живот и дело”.

Због тога је и осуђена на смрт.

Ова храбра жена је рођена 1865. године у Босанској Чађевици. Њено дјевојачко презиме је Зделаревић. Отац јој је погинуо у босанско-херцеговачком устанку, а мајка рано преминула. Школовала се, као и многа дјеца без родитеља, у Заводу познате добротворке госпође Ирби, изучивши учитељски занат.

Удала се за колегу Николу Кашиковића, са којим је добила три сина и ћерку Танкосаву. Како је наведено у дјелу “Жене и јавни живот Босне и Херцеговине у 20. веку”, била је активна чланица “Кола српских сестара” и борац за права жена, па је кроз учитељски рад успјевала да води мисију за њихово образовање и освјешћивање.

Савременици су говорили да је увијек весела и ведра, пуна снаге и елана. Помагала је супругу у раду, повремено је писала текстове, а док је он био болестан обављала је посао уреднице, под именом – Стева Калуђеровић. Са Николом је васпитавала дјецу у патриотском духу и усмјеравала их ка раду у “Босанској вили”.

Млади Кашиковићи су се у оквиру своје генерације укључили и у практично остварење националних идеала. Најстарији син Предраг био је истакнута личност у српском омладинском покрету. Друговао је са младобосанцима, чија му је идеологија била блиска и прихватљива. Као специјални повјереник Народне одбране у Сарајеву, обављао је разне повјерљиве задатке за ту напредну српску организацију. Реља и Сретен били су ангажовани у раду Српског културног и просветног друштва “Просвјета”. У вријеме балканских ратова, Сретен је био ратни извјештач “Српске ријечи”, а Реља се као добровољац прикључио санитетској служби српске армије, наводи Трајковићева.

Иако су се надали да ће послије рата успјети да обнове “Босанску вилу” чији рад је забрањен 1914. године, нада породице Кашиковић се угасила. Никола се вратио учитељском позиву, са сином Сретеном је отворио малу књижару на Маријин Двору, спремао је збирку народних умотворина и објавио књигу “Народно благо”. Међутим, није то био онај предратни ентузијазам по којем су Кашиковићи били познати.

– Живот у ослобођеној земљи, у новоствореној држави Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, није испунио очекивања породице Кашиковић. У писмима пријатељима изражавају велико разочарање стањем у Босни и Херцеговини. Николино здравље, нарушено тамновањем, попушта и приморан је да се пензионише. Ни захтјев за пензионисање не пролази глатко; тек послије вишемјесечне борбе са бирократијом, само пар мјесеци пред смрт, добио је рјешење о пензионисању. Ипак, национални рад Кашиковића није сасвим заборављен: приликом посјете Сарајеву 1920. године, регент Александар Карађорђевић одликовао је Стоју Кашиковић Обилићевом златном медаљом за храброст – наводи Трајковићева.

Никола је умро 1927. године и сахрањен у Сарајеву, док Стојина година смрти није позната.