Године 1947. у селу Унковићи код Сарајева родио се Војислав Вујичић Војвода. Надимак је добио много година касније, али је заслужио да га носи читав живот, до смрти и даље.

Чим је мало одрастао почео је јавно да испољава своје српско поријекло. Тих година то баш и није у моди (а кад јесте) па га представници власти због његових вицева и пјесама о „највећем сину наших народа и народности“ често позивају на „информативне разговоре“.

Хапшења, затвори, батињања, остављају траг на Војводином здрављу, али он на то не хаје и тјера по своме. На Тројчиндан, испред Блажујске цркве, Војвода коло води, а на Видовдан, поводом 600 година Косовске битке, српски барјак носи од Сарајева до Газиместана и назад. А кад се зарати у Крајини, у првој групи добровољаца из Сарајева, септембра 1991. био је и Војвода.

Командир вода у Пакрацу, Борову, Вуковару предводио је своје момке и личним примјером им показивао „како се бори за православље“. На чишћењу, Трпињском цестом, центром иде Војводин вод, ојачан једним тенком. Акција рутински тече. Тенк испали гранату, прошара мало ПАМ-ом и онда Војвода и његови момци упадају, чисте и иду даље. На крају Трпињске цесте виде да ни лијево ни десно крило нису кренули са почетних положаја и онда је она пуцњава, што се чула уствари усташка. Усташе су их пустиле да уђу у замку и сада их полако опкољавају. Њихове гранате већ падају по српским добровољцима. Војвода наређује брзо повлачење путем којим су дошли, јер обруч још није сасвим затворен. Момци се већ дисциплиновано извлаче, кад посада тенка, успаничена и преплашена да ће остати сама, поче да се окреће у круг и пуца насумице. А онда мрак, најгушћа тама.

Кад се Војвода пробудио, лежао је у сомборској болници, без трећине плућа. Био је инвалид у ногу. Никад није сазнао како се ту нашао. Наредних дана траје опоравак добровољаца ЈНА, али под необјашњивим околностима неки рањеници и умиру. Војводи је најсумњивији један доктор, Хрват. Никоме не повјерава своје сумње, али нијемо одбија докторов третман и чим му се указала прилика телефонира, назива породицукоја већ данима ништа о њему не зна.

– У Сомбору сам у болници. Дођите одмах по мене!

У Сарајеву се брат Боро и жена Кова одмах спремају на пут и на Војводин изричит захтјев и потпис, отпуштају га из болнице, на кућно лијечење. Причало се да је пар дана касније доктор побјегао у Хрватску. Код куће се Војвода у сопственој режији лијечи, али му комшије муслимани и Хрват, а и по неки Срби, не дају мира. Зову телефоном у касне сате и пријете, псују мајку четничку и пуштају „Илијаху и Касиду“. Војвода би се жалио, али коме кад су предсједник општине и начелник ЦЈБ муслимани, СДА, зато он жену обучава да користи лично наоружање и чека да бар мало приздрави.

Таман када је приздравио гине онај сват на Башчаршији, и Срби први пут блокирају и паралишу Сарајево. Војвода је на барикади, на Илиџи, која већ мирише на пробуђено српство. Све се то завршава како се већ завршава, и опет се неки лажни мир и фелерично братство и јединство враћају у уклети град. Монго и његова екипа проглашавају Илиџу српском, а Војвода им се одмах прикључује. Са момцима из илиџанског Осијека обезбјеђују зграду општине. Упорно наговара брата Бору који живи на Добрињи, да са породицом пређе код њега на Враца.

- Нећемо умријети од глади. Шта будемо ми јели и ви ћете.

Али овај као и већина књигом осакаћених људи, не вјерује да ће бити рата. И вјерује комшијама и демократији Алије Изетбеговића, и остаје у Добрињи.

Први муслиманско- хрватски напад Војводу затиче код куће. Када је ТВ видео да су усташе дошле скоро у сам центар Илиџе, са седамдесетогодишњим оцем Јовом трчи да помогне првим браниоцима. Све ТВ станице су, прије него што су муслимани ранили сниматеља BBC, забиљежиле су како се стари Јово једном руком ослања на старачки штап а у другој носи пушку М-48, како, затим испред хотела „Србија“ спушта штап на земљу, клечи на десно кољено и неутралише муслиманског снајперисту на згради Института за рехабилитацију.

За то вријеме Војвода користи своје ратно искуство и браниоце распоређује како најефикасније непријатеља да зауставе. У томе успијевају, а послије подне, када стижу момци из Војковића, и мајор Деспотовић, са оклопном четом из Лукавице, сви заједно, враћају муслимане тамо одакле су пошли. Послије овога напада Војвода остаје ту на положају, због посљедица крајишког рањавања не може са момцима са Илиџе да иде у акцију чишћења и ослобођења, али савјесно обавља своју дужност командира одбране у парку иза хотела Херцеговина. По глави му се врзма план како да нападне на Добрињу и извуче наивног брата. Све наредне нападе Војводни момци су као уосталом, и сва Илиџа, спремно дочекивали. После њих на улицама су остајали само муслимани који нису имали довољно среће.

А онда освану и тај 20. јуни 1992, српски напад на Добрињу. Због провале напад је био одложен један дан, али то није имало нарочитог ефекта. Од Лукавице, с југа, ишли су Војковчани, Романијци, и момци са Враца, а са сјевера, специјална полиција са Илиџе и неке четничке групе и пар момака из Неџарића. Негдје, у хијерархијској скали војске, заказало је, док су други ратовали они су чекали наређење за дејство. Због угрожености цијеле акције, а живот момака који су већ упали у Добрињу, начелник милиције, позвао је у помоћ добровољце. Међу првима је кренуо Војвода. Повео је са собом једну групу и одмах се измјешао, са уморним специјалцима. Брнетовим четницима, Елезовим четницима, у сам шпиц српског напада.

– Ово да завршимо па вас све водим на пиву– рекао је.

И крену први, а за њим његови момци. Вођен својим сном или неким лудилом Војвода граби напред, носи митраљез М53. Сви који су икада били у рату знају каква снага и вјештина треба да се то оружје носи и јуриша у градским борбама. Може се само замислити колико је то тешко бившем рањенику. Војвода претрчава, упада, чисти. Код основне школе, на Добрињи, момци из његове екипе полако већ заостају а он претрчава један брисани простор, залијеже за митраљез и ради по Тролејбујској улици. До њега покушава да стигне и Станоје Анђелић али га на брисаном простору муслимански снајпериста рањава. Тад Војвода, ко зна зашто, мада је све на то упозоравао, прави почетничку грешку. Враћа се на брисани простор по рањеног Станоја..Муслимански снајпериста само је то чекао. Зока Оклоп је својим транспортером извукао тијело покојника.

На сахрани, у илиџанском Осијеку, међу неколико стотина људи своје сузе нису могли да сакрију ни попови Ђуро и Момо, ни професор Унковић. Они су најбоље знали какав је Србин јуче погинуо.

Аутор: Жељко Пржуљ