Подриње - источну Босну, коју ријека Дрина раздваја од Србије, била је једна од најважнијих стратешких циљева Срба у рату. За Републику Српску било је од виталног значаја да има заједничку границу са Савезном Републиком Југославијом како би несметано добијала економску и војну помоћ, како тад тако и у будућности. Једини проблем је била етничка мапа БиХ која је била попут ''исцјепане одјеће'', посебно више истакнута у Подрињу него у Крајини или Херцеговини.

Таква ишарана мапа ће наговијестити крваве оружане сукобе у прољеће и љето 1992. године за цјелокупно становништво Подриња.

Стављањем Бијељине под контролу 3. априла, српске територијалне снаге су са подршком добровољаца из Србије разматрали наставак акције и спајање осталих градова дуж ријеке Дрине, у правцу Зворник-Братунац-Вишеград.

Међутим, муслиманска страна се далеко прије припрема за преузимање контроле у Зворнику па је већ у јесен 1991. формирана ''Патриотска лига'' на челу са Асимом Алићем, која је постројена у селу Годуш код Зворника. Такође, командант екстремиста је био ''капетан Алмир'' - Самир Ништовић.

До почетка априла 1992. становништво Зворника је чинило око 15.000 људи (60% - 40% у корист муслимана).

Ситуација у граду је загријана 2. марта након објављивања резултата референдума. Двије недјеље касније, Срби су прогласили ''Српску општину Зворник''. До краја марта локална полиција је подијељена према етничкој припадности у два непријатељска одреда.

Ослобађање Зворника

Рат у Зворнику је дошао петог-шестог априла, када наоружани муслимански екстремисти подижу барикаде и тиме град постаје затворен за улазак или излазак из њега.

Али, праве борбе настају српском офанзивом 8. априла. Пред свеопшти напад на град  Жељко Ражњатовић Аркан послао је ултиматум да ''Патриотска лига'' положи оружије или ће дијелити судбину Бијељине, али ултиматум је одбијен. Супериорнија српска војска се упустила у борбу са муслиманским снагама. Неколико часова послије напада, Зворник је био чврсто у српским рукама, а посљедње жари отпора су потиснуте касно у ноћ.
Снаге ЈНА су 10. априла ушле у град и преузеле контролу.

Борбе око Зворника и Шековића

Након ослобођења Зворника, српске снаге постепено преузимају контролу над читавом општином у настојању да се споје са српским општинама Власеница и Шековићи, те створе заједнички простор који би повезао сјеверноисточне дијелове Републике Српске, српске територије око Сарајева, све до Србије.

Акције сламања посљедниих муслиманских џепова око Зворника се успјешно реализују, а једна од најкрвавијих борби се одвијала двије седмице након уласка у Зворник, тачније. 26. априла. Разбијени одреди зворничких муслимана склања се тада у стару тврђаву на узвишењу познатију као Кула Град или Ђурђев град, један километар јужно од Зворника. Међутим, одреди српске ТО са добровољцима и тенковским батаљоном ЈНА разбијају и ту групу.

Борбе српских снага са ''Патриотском лигом'' се водила и на потезу села Снагово доње-Каменица, три километра јужно од града гдје је непријатељ натјеран у повлачење.

Великог успјеха у сламању отпора су имали и добровољци из Српске радикалне странке - Војислав Шешељ, који су ефикасно одрађивали постављене задатке.

До 9. маја је уништено неколико утврђених муслиманских села и стигло се до периферије мјеста Сапна, 15км сјеверозападно од Зворника. Муслимански борци пружили су одлучан отпор од Сапне преко села Незук и Засеок, гдје је напредовање заустављено. Велику улогу у заустављању одиграла је муслиманска јединица ''Црни лабудови'' на челу са комадантом Мехдином Хоџићем који је погинуо у борби.

Српске снаге 11. маја улазе у Калесију, 20 км западно од Зворника. На тај начин обезбијеђен је пут Шековићи-Зворник, који је у то вријеме била једина веза између Пала са сјевероистоком Републике Српске. Од 25. до 28. маја муслиманске трупе поново заузимају Калесију, али коридор према Сарајеву и Палама је остао под котролом српске војске.

Крајем маја и јуна, обје стране су спровеле реорганизацију оружаних снага. Тада се формира и Војска Републике Српске.

У рејону Шековића су формиране двије бригаде 1. зворничка лака пјешадијска бригада и 1. бирчанска лака пјешадијска бригада. Прва је држала фронт у правцу Сапне и Калесија, а друга источни фронт према Церској и Каменици и западни фронт према Кладњу, те чувала пут Зворник-Шековићи. Ударне песнице ових бригада су чиниле јединице ''Вукови са Дрине'' и МУП специјалних снага.

Обје српске бригаде имале су укупно 7.000-8.000 бораца. Са западне стране, из правца Калесије, Сапне, Теочака, муслиманске снаге имале су око 10.000 бораца, а југоисточно из правца Церске и Каменице око 4.000 бораца.

Муслиманске јединице из Калесије и Сапне 7. јуна нападају положаје 1. зворничке бригаде. У борбама које су трајале мјесец дана, муслимани су заузели село Мемиће, али су на другим мјестима напади одбијени.

Прва бирчанска бригада Војске Републике Српске 19. јуна у офанзиви заузима брдо Вис које доминира Калесијом, долином ријеке Спрече и бившом ЈНА базом Дубраве,  недалеко од Тузле. Прва зворничка бригада ВРС 9. јула враћа село Мемиће под своју контролу, обнављајући комуникацију између Шековића и Зворника и тај фронт послије остаје миран.

У посљедњим данима јула водиле су се борбе за контролу ауто-пута. Овог пута главни напади су стизали из муслиманских еклава у правцу Каменице.
Такође, муслимаснки диверзанти из Калесије и Сапне су убачени у реон Црног врха, који доминира коридором и главном комуникацијом између Шековића и Зворника, али су убрзо елиминисани.

Крајем августа, муслиманске снаге из Калесије и Каменице истовремено нападају коридор са сјевера и југа, покушавајући да пресјеку једину комуникацију, те да се повежу, али напад је одбијен.

Саботажни и диверзантски муслимански одреди су покушали два пута преузети контролу над ауто-путом у септембру, али су такође одбијени.

У октобру муслиманске трупе, већ знане као тзв. АРБиХ, покрећу снажне нападе у покушају да униште коридор између Пала и Зворника. Избијају жестоке борбе у којој су одбијени таласи напада муслиманских формација. У контра нападу 1. зворничке лаке пјешадијске бригаде и 1. бирчанске лаке пјешадијске бригаде ВРС готово да је уништена муслиманска енклава на релацији Церска-Каменица. Из правца Калесије и Теочака, 30. октобра је  покренута велика офанзива тзв. АРБиХ у поновном покушају спајања са еклавама на истоку, али већ истог дана је прекинута након погибије главног комаданта операције Хајрудина Месића.

Током новембра, муслимани су још три пута безуспјешно покушавали пресјећи комуникацију, али српска одбрана је била одлучнија да брани тај простор.

Прва зворничка лака пјешадијска бригада ВРС 22. децембра преузела је у офанзиви контролу над путем Зворник-Братунац, коначно ослободивши ту важну комуникацију и спојивши западну обалу Дрине до Каменице.

Тешке борбе су настављене већ првога дана 1993. године, овог пута са муслиманском енклавом - Сребреница.

Фото: odbrambeno-otadzbinskirat.blogspot.com