Херцеговину памтим у трептајима. То су они сунчани тренуци, бљесци у којима оживљавају драги људи и предјели. Трепнем тако, па у мом сјећању бљесне наш Раде.

Долазио је у своју Херцеговину, у очево Љубиње из Сарајева, преко распуста. Мало баскета, мало дјечачких разговора. Турнир у малом фудбалу на Буцању гдје смо се као дјечаци и упознали уз ривалства екипа „Крајпоље“, „Вођени“, „Кунак“, „Сан“, „Бронхи“, „Жрвањ“, „Градац“… Онда и озбиљнијих разговора, јер је Раде увијек волио и књигу. Читао је све од свјетске књижевности и авантуристичких романа до историјских прича из Политикног забавника, увијек у потрази за новим сазнањима и узбудљивим свјетовима чија нам је врата увијек великодушно отварао. Његова машта је распламсавала наша дјечачка срца. Са Радом смо сви маштали о великим стварима које ћемо једног дана постићи.

А онда је дошао рат.

Наши дјечачки снови искушавани су јавом која се претворила у кошмар. Маштали смо о виловитим и змајевитим епским јунацима, части отачаства, а обрели смо се у свијету који је по мјери био једино злочинцима и профитерима. Раде је тада дошао из свог Сарајева да се у њега више никада не врати. Његови родитељи су остали у подијељеном граду, дијелећи добро и зло са својим комшијама и суграђанима. Ђачки дом у Требињу постао је његов други дом, а ми, Љубињци, његова једина породица. Раде је свим срцем волио свој народ и завичај, али на онај виловити и змајевити начин нашег дјетињства који нас је убрајао, а не узвисивао изнад других људских бића. Свако ко га је икада упознао, схватио је да у грудима громаде од човјека куца њежно дјечачко срце.

Због тога је Раде волио Христа. Зато је био од људи којега никада није могла увриједити пријека нарав другог великог дјетета, владике Атанасија. Неколико пута смо заједно шетајући из Требиња преко Засада и Мостаћа ходили на вечерња богослужења у Тврдош.

Рат је завршио. Све велике ствари о којима смо маштали као дјеца биле су тада тако нестварне. Око нас су била згаришта села, градова, храмова… чак су људска бића подсјећала на згаришта. Једино наше насљеђе које није могло ишчезнути у тим згариштима био је Христос. Раде је био дубоко свјестан те чињенице. Био је дубоко свјестан нераскидивих верига наше Херцеговине од Светог Саве и Христа Господа. Због тога је и посветио свој живот истраживању историје њеног охристовљења. Није никакво претјеривање када се каже да је због Раде, наше мало и на прво око забачено Љубиње постало огромно на мапи српских земаља. Ко је год пожелио да завири у прошлост наше Херцеговине од Светог Саве и да је истински доживи, долазио је у Љубиње нашем Ради. Неке сам и сам упућивао да оду, да осјете, да виде, а имало се шта видјети и научити.

Раде је био и писац. Његове приповјетке о свим нашим згариштима и тамама, увијек су свједочиле о томе да љубав и опраштање кроз васкрслог Христа побјеђују. Када је закорачио у бољи свијет, своме Христу, многи историчари, професори и културни радници су посвједочили колико им је значио и као стручњак „самоук“ и као џин пун љубави.

Посебно бих истакао и апострофирао његову љубав и преданост према обнови Старе љубињске цркве коју је са оцем Сашом успјешно и за примјер обновио пребацујући преко својих руку сваки камен, сваку мистрију фреско-малтера радујући се сваком квадрату величанственог фрескописа.

Послије ђеда Пере Ликића и Илије Тохоља – Кеца милозвучна љубињска звона била су у сигурним рукама.

Од данас брат Раде почива поред ове љубињске красотице чекајући васкрсење мртвих и живот будућег вијека.

Вјечан му помен и царство небеско!

Амин!

Свештеник Радивоје Круљ, Материце 29. 12. 2024.

Прилог:

“Оћерај Кати дрва”, Раде Ликић

Дан у селу жена у црнини је често мрачнији од ноћи. Кад је душа слијепа и празна, када камен стоји у дробу као плоча на гробу, ноћ зна донијети олакшање. Остане се крај огњишта на каменом кревету усамљено су својој жалости, ослобођено туге и кукања осталих мајки и удовица. По дану на плећа мораш примати туђу муку као да је мало твоје сопствене. Ноћу је лакше, у сновиђењу су често живи и здрави, насмијани и лијепи, стасити и кршни, мало сирови брдски, али здрави и тјелом и умом.

“Ново!… Љубо!… Јеси то и ти Миловане, јабуко моја? Ђе вам је ћаћа ђецо моја?” “Ето га мајко, задржали га кумови Арнаути у Глушцима, ето га брзо. Вратили смо се мајко!” у глас вичу сва тројица! “Е, благо мени јабуке моје. Богу хвала и Светом Васелији Острошком кад вас дочеках!”

Руке шире, у лице мајку љубе. Зна да је то сан, али је срећна и не би никад да се пробуди. Зебња је ту, још је има, лежи негдје на дну срца, али ако је овако на оном свијету, нек одмах ‘мре!

“Баба, баба!” – позна глас мале унуке. Препаде се на трен, ако је дијете у сну је ли још жива.

Баба, баба, пробуди се!

Трзну се из сна, игле са кољена падоше на под. Заспала је на столици, често тако бива.“Тражи те нека тета! Помилова унучицу по глави. Воја се зове, назвали је по ђеду, њеном човјеку Војиславу. Е муко наша, женској ђеци понављамо мушка имена. Треба сва имена поновити, а мало је дјеце, па и женској нејачи дају имена по дједовима и стричевима.

“Ко ме тражи, голубице моја?

“Не знам, баба, нека тета.”

“Помоз Бог моја Кучинаруша!” зачу познат глас, пребира по глави чији је, лик јој некако познат, али не може да одапне. На врх јој језика име… а онда се сјети.

“Бог ти помог’о, моја Кате! Не мораш бона не била називат Божију помоћ! Реци ‘фаљен Исус како си навикла.

“Моја Кучинаруша, мука је велика” болно завапи Ката.

Гледа је, много је пропала. Живот је није миловао. Рат је нагрдио свакога. Мада, њу саму највише! Или тако кажу други, али она често помисли да може и горе.

“Казуј каква мука Кате, па ако сам јој кадра стати у крај, да јој шијом заврнемо!”

“Брука ме моја Кучинаруша просит’, ал’ево морам. Анте ми је слаб, палице немам турити у ватру, да испечем мало ‘љеба. Пара за дрва немам, па мишљех, ако би ми Раде убр’о и доћеро на коњу један товар ја бих вам то копањем платила”.

“Моја Кате, слаба је то мука. Немаш уже и косијер? Ја ћу ти дат’ и ено ти ограда, знаш ђе су. Набери једно бреме, те упрти и носи! Кад Раде дође, рећу му ја да ти шћера један товар на Крупу! А за плаћање ћемо виђет. На концу, не мора се све ни платит”.

Тада се зачу грмљавина:

“Сиктер испред куће курво усташка! Да те више никад нисам видио или ћу ја судит’ и теби и Анти! Са капије је сиктао Раде, накривљена му заврата виси на глави у очима сјевају муње.

“Сиктер, курво усташка!” још љуће припријети.

“Нека сине, гре’ота је! Сирота Ката мученица, Анте јој одузет лежи” молећиво Кучинаруша поче бранити Кату.

“Мало га је одузело, пичка му материна, да сам се ја пит’о још би се више мучио. Никад не скап’о кучак!“

“Не гријеши душе сине!”

“Мучи мајко, зар ову губу да примаш у кућу!”

Ката навуче мараму преко уста, тихо зајеца, те журно изађе из Брстинове авлије. Кучинаруша хтједе нешто рећи, али схвати да је узалуд, да нема сврхе ни Кати да се извињава, нити да сина смирује. Раде је сиктао, пљувао, псовао:

“Срам те било мајко, примаш усташкињу у кућу! Пљујеш на она четири гроба на Крупи! Ђе ће ти душа?”

Кучинаруша мало ошути, а трен касније рече:

“Ђе је твоја, ифризлук је појео. Није ти Анте убијао ћаћу, браћу и рођаке!”

“Није вез’о али је притез’о, јесу ли у њега у гостиони вриштали и пили пошто су их побили ко керове и бацили у канал?”

“Точит’ ракију није исто ко убијат. Ено га одузет лежи, зар му је мала казна?”

Онда одмахну руком, прикупи игле и оде у шталу да намири јунца не осврћући се за собом.

“ Знаш мајко да мораш на суд у четвртак” добаци јој син а она само одмахну руком.

Узимала је сјено и стављала га пред јунца у јасле. Ваља га утовит, па отјерат на пазар у Метковиће. Вицка Булума су нашли у Срему под лажним именом. Познали га колонисти из Храсна. Сад му суде у Мостару а она је свједок. Вицко се уписао у усташе као и многи други. Кад су одвели Брстине на Крупу он је био међу спроводницима. Рекоше да их гоне на рад у Њемачку, али отјерали су их само пар километара даље. Двадесет Брстина је страдало тог дана. Њених највише, муж јој и три сина убијени су са рођацима, комшијама и кумовима укупно 43 човјека. Вукан Лојпур је утекао са стратишта и донио глас о страдању. Испрва му нису вјеровали да су звјерски мучени, убијени па бачени у канал. Канал затрпали земљом а по њима посијали просо, да из “њихове крви никне хрватско класје” викао је кажу тада усташки сатник Јуре Цанки. То ни Турци за њихова земана, а ни Швабе уз Први рат нису радили. Брзо су повјеровали да им се мушки неће вратити и да су сурово пострадали, кад са других мјеста почеше стизати гласови о убиствима. Мисли јој прекиде јунац, забацивши главом у страну. Вукан је казивао ко је убијао, за Вицка рече да није видио међу убицама. Јунац опет ритну главом.

“Јоч, Зекоња! Миран буди!” рече му.

Узе канту воде и принесе јунцу да пије. Њој је суђења доста. На мало ли је суђења била и опет треба да иде. Треба опет да се с муком сјећа тих дана страдања не проналазећи мрвицу смирења. Мртве јој вратити не могу и то јој је довољно. Она чека смрт па да их опет види. До тада ће пазити на ову дјецу што су јој претекла.

Дошла је синоћ, заједно са са сином Радом возом у Мостар. Ноћили су код стрине покојног мужа,Војислава. Стари Лазар Брстина, мостарски посједник и трговац убијен је међу првима у Мостару. Запливао је Неретвом.

“Отишо је низ Неретву, носи писмо краљу Петру” пјевали су тада.

У препуној судници граја је била несношљива.

Дошло јој је од силне буке да стави руке на уши и некуд се далеко изгуби, да побјегне од мрцварења. Правда њој не треба, хоће само мира. Нечија јој смрт смирај неће донијети.

“Нека приступи свједок Инконија Брстина, рођена Кучинар!” у тешким мислима прекину је судијина прозивка.

Устаде полако, осврну се по судници, виђе Вицка Булума на оптуженичкој клупи како обори главу. Намјести мараму на глави, поправи наборе на сукњи и приђе столици за свједоке.

“Да ли познајете оптуженог?” упита је тужилац, млад човјек, у војничкој униформи са силесијом звјездица на раменима.

“Познајем! То је Вицко Булум син покојног Стјепана Булума из Сјекоса.”

“Да ли је оптужени Булум био међу онима који су 25 јуна 1941. дошли у ваше село Кљенак и одвели ваше најмилије, те их поубијали у згради жељезничке станице на Крупи следеће ноћи!“

“Ја га нисам виђела” слага на опште изненађење.

У судници као у кошници наста општа граја, метеж, повици. Судија позва милицију да доведе ред. Прошло је неколико минута док се присутни не утишаше. Син јој се мрштио и прстом пријетећи показивао према њој. Није био сам, још су многи пријетили.

“Рекли сте да га нисте видјели” настави тужилац са испитивањем.

“Пред комисијом за ратне злочине дали сте друкчији исказ?“

“Рекла па порекла. Свашта се дешавало. Море бити ми се клапило. Сад сам посве сигурна да га нисам виђела тога дана!”

“Добро” рече тужилац, ако је тако ја више немам питања.”

Инконија хтједе устати, али је прекину судија:

“Ја бих имао једно питање за свједока” рече гледајући је испод наочара.

“Видите” поче судија, “Да имате моћ, односно да сте на мјесту мене и да сте саслушали изјаве свих свједока, те добро одвагали, какву би сте пресуду донијели?”

“Како мислите судијо?” није јој било јасно.

“Какву би казну одредили оптуженом Вицку Булуму за злочине које је починио?” појасни јој питање судија.

Инконија дубоку уздахну, дохвати се за мараму, мало је намјести. А онда спусти руке на кољена, чврсто их стисну и мирно рече:

“ Ја бих га, друже судија пустила кући да иде хранит своју сиротињу”.

На Кљенак су се вратили касно у ноћ. Раде и она ријечи нису проговорили док их је воз Ћиро споро возио кући. Вицка Булума су осудили на 12 година тешке робије и губитка грађанских права. Чула је како јој говоре иза леђа да му је она скинула главу са вјешала. Чим су ушли у кућу легла је одмах на камени кревет крај огњишта и утонула у сан. Ноћу је лакше, у сновиђењу су мртви често живи и здрави, насмијани и лијепи, стасити и кршни, мало сирови брдски, али здрави и тјелом и умом.

“Муштулук, Кучинаруша!” чује повике и пуцње револвера испаљених у небо.

Чује подврискивање и сватовску пјесму у даљини. Пред кућом на бјесним атовима са буклијама препуним ракије види зета Душана Булута и брата Милана Кучинара! Гласоноше стигле да ухвате муштулук.

“ Водимо ти невјесту пунице! Оженишмо ти Новицу”, весело јој говори зет Душан.

Зна и у сну да Душан не би требао бити ту. Зна да мртвим сном спава у јами на Бивољем Брду. А и брат Милан није са овог свијета. Он је нестао негдје од Лијевча до Зиданог моста. Кости просуо у пораженој војсци. Љуби их у лице и веже бијеле кошуље око рамена као што је ред да се дарују муштулукџије иако зна да јој ове срећне гласе на јави неће донијети.

“Баба, баба! позна глас мале унуке.

Препаде се на трен, ако је дијете у сну је ли још жива?

“Баба, баба, пробуди се! Давно је свануло!”

Трзну се из сна, виђе да је у кревету. Мокра од зноја. Сва у голој води. Помилова унучицу Воју по глави па полако се диже и сједе на кревет. Навуче котулу на себе, повеза мараму око главе, те натуче опанке. На чатрњи захвати воде у двије канте и оде према штали да намири јунца. Добре ће паре за њега узети у Метковићима на пазару. Јунац немирно рита главом. Таква му је нарав.

“Јаааа, миран Зекоња! говори му док прилази.

А онда виђе да је јунац током ноћи отргнуо ланац и алку којима је био свезан за зид штале. Виђе како окреће главу према њој а онда осјети како јој рог клизи кроз стомак. И врисну тако снажно да се и Зекоња препаде и устукну. Чула је да јој заплака унука а онда све прекри тама. Пробудила се. Око ње бијели зидови. Изнад ње син јој Раде и неки човјек у бјелом мантилу. Доктор, у болници је значи. Бол не осјећа, али се не може помакнути. Види како доктор врти главом. Све јој је јасно. Покушава подићи руку. Не може. Отвара уста, улаже последњи напор да проговори.

“Раде”! рече тихо.

“Ту сам мајко! Немој да причаш! Немој се напрезати” забринуто јој говори син.

“Раде!” понови.

Син јој се примаче, а она му последњим дахом рече:

“Оћерај Кати дрва!”

А онда усни заувијек и виђе најмилије!

“Ново!… Љубо!… Јеси то и ти Миловане, јабуко моја? Ђе вам је ћаћа ђецо моја?” “Ево га мајко, са нама је. Зар га не видиш . Вратили смо се мајко! Сви смо се вратили” у глас вичу.

“Е, благо мени јабуке моје. Богу хвала и Светом Васелији Острошком кад вас дочеках!

Руке шире, у лице је љубе а Инконија зна да овај пут то није сан.