Сваког 5. новембра Бошњаци - босански муслимани у Варешу, градићу у средњој Босни, славе "Дан ослобођења града", док истовремено припадници хрватског народа обиљежавају овај датум као Дан сјећања на егзодус и страдање Хрвата. 

Са друге стране, Срби овај датум уопште не спомињу иако је тада исписана једна од најзначајнијих страница у књизи херојских подвига и хуманих дјела бораца Војске Републике Српске. 

Хуманост коју је српски народ показао према угроженом и прогнаном хрватском становништву данас је, нажалост, тек заборављена епизода ратних збивања. А управо тај тренутак заслужује да буде препознат у јавности и да свим млађим генерацијама буде звијезда водиља и једно свјетло наде у мрачним и бурним временима.

Тих ледених новембрских дана 1993. за вријеме трајања рата у Босни и Херцеговини, одиграли су се трагични догађаји по цјелокупно становништво Вареша, градића у средњој Босни. Муслиманске оружане снаге су ушле у овај град и освојиле га, а цјелокупно српско и хрватско становништво тада бива протјерано. Куће и друштвени објекти у власништву Срба и Хрвата су запаљени и демолирани, имовина је опљачкана, а католичке и православне светиње су миниране или девастиране. Цивили који нису стигли да се евакуишу или једноставно нису жељели да напусте своје домове платили су животом, а дио њих се и данас воде као нестали. Формирани су логори и затвори за српске и хрватске цивиле..

ВАРЕШ - "МАЛИ РИМ"

На надморској висини од 829 метара, окружен природним љепотама и бројним рудним богатствима, смјештен је градић Вареш. Вареш се налази у котлини ријеке Ставње, а удаљен је 45 километара сјеверозападно од Сарајева. Окружен је планинама Капија, Стијене, Звијезда и Перун. Мјесто гдје су се вијековима уназад сусретале и укрштале различите културе, традиције и обичаји прозвано је још од давнина “Малим Римом” и “Југославијом у малом”. 

У Варешу су према попису становништва из 1991. године релативну већину чинили Хрвати са удјелом од 40,6 посто, муслимана је било 30,23 посто, а Срба 16,41 посто. Демографске промјене, ратни морталитет и присилна миграциона кретања значајно су промијенила етничку слику те данас имамо ситуацију да Бошњаци чине апсолутну већину, док је удио Срба дословно десеткован.  Број Срба се из године у годину све више смањује, а многа села остала су пуста и ненасељена. Сагледавајући хронолошки ствари из данашње перспективе, бројни историчари и аналитичари данас истичу да је план бошњачког/муслиманског руководства био да Вареш "очисте" од Срба и Хрвата и тако створе потпуно етнички чист град. Гледајући данашњи попис становништва, нажалост, може се закључити да је бошњачки војни врх у тој намјери у великој мјери и успио.

Вареш се до новембра 1993. налазио под контролом Хрватског Вијећа Обране (ХВО). У граду је осим домаћег хрватског становништва био смјештен и велики број хрватских избјеглица које је муслиманска војска протјерала из различитих дијелова средње Босне. Треба истаћи да је у Варешу још 1992. спас потражио и велики број српских цивила, протјераних углавном из Сарајева и других ратом захваћених подручја. Они су од стране хрватског становништва били веома добро прихваћени, ту су се осјећали безбједно и сигурно, а посебно мјесто у колективном сјећању варешких Срба има болница гдје су сви пацијенти и рањеници независно од њихове националне припадности имали једнак третман и пружена им је сва медицинска помоћ. Хрватски љекари су пружали помоћ чак и рањеним српским борцима, припадницима Војске Републике Српске. Исто тако, на другој страни линије на подручју сарајевских општина Илиџа и Илијаша које су биле под контролом ВРС, српски љекари и медицински стручњаци (међу којима је чувени примаријус др Миодраг Лазић) несебично су помагали и спашавали животе како Србима, тако и хрватским цивилима и војницима.

ХУМАНОСТ ВОЈСКЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ У ВАРЕШУ

Хрватска села бивају нападнута већ у љето 1993. године када велики број људи бива приморан да напусти своје домове. Управо у том периоду значајну улогу су одиграли припадници Војске Републике Српске који су на све начине покушали да олакшају тешку судбину хрватског становништва те сурову реалност учине што подношљивијом. Хрватски извори биљеже да је "због сталног страха од муслиманско-бошњачког насиља, крајем августа 1993. године започела евакуација жена и дјеце хрватске националности из овог града. Тако је у два конвоја посредством ВРС преко српских територија у Херцеговину пребачено укупно 3.200 дјеце и жена."

Захваљујући многобројним хуманитарним акцијама Војске Републике Српске још од 1992. је спашено десетине хиљада живота на подручју Средње Босне; цивили су успјешно евакусани из непријатељских окружења, одбрањена су многа села и градови, а прогнанима је пружена сва могућа помоћ. Та помоћ је пружана свим цивилима независно од њихове вјерске и националне припадности, а једна у низу таквих акција хуманитарног карактера збила се и у Варешу.

У новембру 1993. године муслиманска војска тзв. Армије БиХ извршила је свеопшти напад на сам град Вареш због чега у егзодус одлази до тада већинско хрватско становништво. Из града у прогонство одлази и мањи број Срба који су овдје остали. Хрватско и српско цивилно становништво нашло се у великој паници и страху. Одједном су постали странци у властитоме граду! У страху за сопствене животе бивају принуђени да напусте своја огњишта, свој град у којем су рођени, гдје су одрасли и гдје су проживјели неке од најљепших тренутака у животу. Међу незаштићеним народом је владао прави хаос, а Хрвати су посебно страховали и због могућих злочина будући да су до тог момента почињена многобројна злодјела муслиманске војске над хрватским становништвом у Травнику, Новом Травнику, Јабланици, Фојници, Прозору, Витезу...

У том моменту донијета је одлука да хрватски цивили и војници преко српске територије крену у егзодус ка Кисељаку. Руководство Војске Републике Српске је драге воље прихватило приједлог спремно да помогне угроженом становништву, а врло брзо су се у акцију спашавања укључили и српски цивили, мјештани варешких и сарајевских села. 

Више хиљада беспомоћних хрватских цивила – жена, дјеце, старих и младих, рањених и болесних упутило се стазама егзодуса остављајући за собом своје куће и станове, имања и драгоцјености на милост и немилост нападачима. Није било ни времена ни начина понијети са собом било шта вриједно! Непрегледне колоне аутобуса, камиона и аутомобила препуних жена и дјеце јасно су осликавали трагедију која је снашла становнике овог краја. Ипак, најважније је било спасити властите животе као и животе најмилијих. Са цивилима су преко српске територије кренули и многи рањени војници – припадници ХВО-а, јавили су тада репортери СТВ-а. По Варешу су тих новембарских дана са положаја тзв. Армије БиХ почеле да падају гранате које су погађале дјечија игралишта, куће, зграде, цркве што је било јасно упозорење свима који одлуче да остану каква их судбина очекује!

У спас унесрећеном и изгладнелом хрватском становништву тада прискаче српска војска и српски цивили. Рањеницима и болеснима је одмах пружена сва медицинска помоћ. Многе породице, жене са дјецом су примљене у српске куће гдје им је понуђен смјештај, храна, лијекови и основне намирнице. Омогућен им је превоз, превожени су гдје год су жељели. Отворени су и привремени колективни центри гдје су људи примљени и угошћени као код своје куће о чему су свједочили и сами Хрвати небројано много пута. Готово идентична ситуација догодила се и на Влашићу када је српска војска прихватила више хиљада хрватских избјеглица које је војска тзв. Армије БиХ прогнала из Травника и долине Лашве пруживши им помоћ и смјештај.

СЈЕЋАЊА СРПСКИХ ВОЈНИКА И ХРВАТСКИХ ЦИВИЛА НА НОВЕМБАРСКЕ ДАНЕ

О акцији спашавање хрватског становништва, те њиховом збрињавању своје мишљење су годинама уназад дали бројни учесници ових ратних догађаја. Мајор Вујадин Поповић испричао је новинарима СТВ-а те 1993. године:

- Сам начин на који их  је примио српски народ и Војска Републике Српске улива им додатну сигурност у њихову личну безбједност и безбједност њихових породица. Они би се тако сигурно жељети осјећати и тамо кад пређу – рекао је мајор Поповић.

Пуковник Спасоје Чојић рекао је новинарима СТВ-а како су припадници Војске Републике Српске испунили своју мисију и помогли свима којима је помоћ била неопходна:

- Према нашим сазнањима која су вјеродостојна, с обзиром на то да је Војска Републике Српске тај посао крајње коректно и људски обавила и прихватила хрватске жене, дјецу, изнемогле, старце и пребацила у Кисељак. Ради се о цифри преко 5000 људи…Данас је коначно посљедњи конвој, кога ћемо исто тако урадити 7. новембра…идемо за Соколац и из Сокоца ћемо пребацити хиљаду жена и дјеце, такође, за Кисељак. Ја не знам за сличне примјере да је непријатељски војник радио оно што је ради мој војник, припадник Војске Републике Српске у ових задних, да кажем, четири мјесеца како су борбе Хрвата и муслимана постале жешће и тај сукоб у Босни и Херцеговини кулминирао - рекао је пуковник Чојић.

Горан Шеховац, бивши припадник војне полиције Илиџанске бригаде Војске Републике Српске (ВРС), свједочио је више пута о помоћи коју су српска војска и полиција пружиле Хрватима приликом евакуације из Вареша у јесен 1993. године. Свједок је рекао да је његова јединица добила наређење да помогне при премјештању хрватских цивила из Вареша ка Кисељаку. Он се, описао је, у тај процес укључио ентузијастично, носећи хрватску дјецу на леђима и помажући другим цивилима. Више пута је поновио да је изузетно поносан на своју улогу у тој акцији.

Ни хрватски цивили нису се либили да стану пред камере и изразе јавно захвалност српском народу. Тако је једна видно узнемирена Хрватица рекла новинарима СТВ-а да жели отићи на сјевер Србије, у Суботицу, гдје има чак четири дјевера, те да у потпуности вјерује Србима са којима је одрасла.

Млади Хрват Иво додао је да жели отићи у Београд те да су они у Варешу живјели са Србима вијековима и да никада нису имали проблема са комшијама.

Томо Ловрић, пензионер од 82 године, посвједочио је тада да су му припадници Војске Републике Српске спасили живот и заштитили га од дојучерашњих комшија муслимана. Томо је истакао да никада није помислио да може бити отјеран са кућног прага. Хрватски војник Антун рањен је од муслиманске гранате током напада на град Вареш, а српски војници одмах су му пружили сву неопходну помоћ на чему се и јавно захвалио свима. Његове повреде су саниране захваљујући брзој интервенцији српског санитета, а истовремено су чланови његове породице - супруга и двоје дјеце такође збринути на сигурно захваљујући српском становништву.  

РАТ ПОЧЕО СРПСКИМ ЖРТВАМА!

Иако муслимански медији и борачка удружења потенцирају да су рат у Варешу почели Хрвати, окривљујући их за сва дешавања, мора се јасно нагласити да су то све неосноване оптужбе које немају упориште у реалности. Рат у овом градићу је почео српским жртвама још у прољеће 1992. када су нападнута и запаљена српска села. Најтеже је било током јуна 1992. када је десетине српских цивила из више села и засеока варешке и илијашке општине убијено и рањено током напада муслиманске војске. Пред правосудним органима БиХ се води и судски поступак против починилаца ових недјела - припадника муслиманске тзв. Армије БиХ.

Према подацима Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица на подручју Вареша постојали су логори и заточенички објекти за Србе. Они су били смЈештени у подруму школе у насељу Мајдан прекопута жељезаре, али и у мјесном Дому пензионера, те у приватним кућама. У нападу бошњачке војске на град Вареш почетком новембра 1993. заробљен је већи број цивила српске националности, углавном жена и дјеце. Републички центар идентификовао је четворо дјеце из породице Марковић која су 2. 11. 1993. била заточена од стране војске тзв. Армије БиХ у селу Погар у подруму једне породичне куће. Ријеч је о Борки (2) и њеном брату Велибору Марковићу (6) као и Миленку (4), те његовој сестри Милени Марковић (5). Ова дјеца су заједно са родитељима и другим заточеним цивилима била изложена психофизичкој тортури, а коришћени су и као живи штит. На слободу су пуштени тек шест мјесеци касније када су пребјегли на српску територију.

Подаци сарајевских и бошњачких организација наводе како је током и након рата дошло до значајне промјене етничке слике и структуре српских насеља, те како су четири већински српска села постала бошњачка, а како је чак шеснаест српских села остало потпуно ненасељено и она данас више не постоје. Такав је случај са нпр. мјестима Жижци, Самари, Пољанице, Сеоци, Летевци, Куносићи, Блажа... Ријеч је о мјестима која су попаљена и опљачкана и из којих је прогнано цјелокупно становништво.  

СТРАДАЊЕ ХРИШЋАНСКИХ СВЕТИЊА

Нијеми свједок српске патње свакако је и православна Црква Покрова Пресвете Богородице у Варешу, једна од најљепших светиња у Босни и Херцеговини. Ова божија кућа остала је сачувана и спашена од девастације захваљујући мјештанима хрватске националности мада је са падом града и она каменована и претрпјела је блажа оштећења.

Католичка Жупна црква у селу Боровица (општина Вареш) саграђена је 1924, посвећена 1925, а обновљена 1959. године. Тих новембарских дана 1993. муслимански екстремисти су минирали и запалили ову жупну цркву, вјеронаучну дворану и жупну кућу заједно са архивом и библиотеком. Потом су оштетили и капелу Боровичке њиве, а све Хрвате са подручја ове жупе протјерали су у избјеглиштво. У Горњој и Доњој Боровици у потпуности је уништена католичка црква и жупна кућа. Крст на платоу испред цркве је такође срушен и разбијен, а подаци локалних удружења наводе да су сакрални објекти девастирани и у Копијарима, Дубоштици, Миру, Бијелом Борју, Горњој и Доњој Вијаци, Крчевинама, Очевији, Погарима, Вареш Мајдану и другдје.

МИСИЈА ВРС - ГЕСТ ВРИЈЕДАН ПОШТОВАЊА

Акција спашавања хрватских цивила јасно осликава карактер рата и улогу Војске Републике Српске која се годинама покушава представити на један потпуно другачији начин. Свједоци смо да је српски народ захваљујући пропаганди и нетачним информацијама често био изложен сатанизацији. Часна одбрана кућног прага била је оквалификована као некаква "агресија" а истина о овим хуманитарним, одбрамбеним акцијама се упорно и данас заташкава, прећуткује и прикрива како би се постојећи мит о "лошим Србима" и црно-бијелој слици рата одржао! Војска Републике Српске, створена са јединим циљем да одбрани и сачува српско цивилно становништво од прогона и злочина, показала је небројано пута своју хуманост, част и поштење. Можда је најбољи примјер свима нама дао и начелник општине Вареш - Здравко Марошевић, који сваке године одаје пошту свим жртвама. Овај ратни ветеран, бивши борац Хрватског Вијећа Обране (ХВО)  јавно је прије неколико година истакао да би врло радо одао почаст и српским жртвама, цивилима и борцима ВРС, те да свака жртва заслужује поштовање и пијетет. Његова изјава наишла је на велики број позитивних коментара и похвала.

Аутор: историчар-социолог Игор Митић, Београд