Светомир Николајевић је једна од оних личности из српске историје према којима вријеме није имало милости. Овај велики историчар књижевности и политичар био је први Србин који је номинован за Нобелову награду, а данас је готово заборављен.

Светомир Николајевић рођен је 27.9.1844. године у Радуши, селу близу Бранковине.

Студије је завршио у иностранству, а историју свјетске књижевности студирао је на најпрестижнијим свјетским универзитетима - у Цириху, Берлину, Паризу и Лондону.

Када се 1871. године вратио у Србију, међутим, радио је као обичан писар, упркос високом образовању. Ипак, само неколико година касније, тачније 1874. године, Николајевић бива постављен за професора Велике школе, а исте године постао је и члан Српскога ученога друштва.

Пометња у Скупштини

Отприлике у то вријеме, почео је мало више да се занима за политику. Тако је постао један од оснивача Народне радикалне странке, а 1880. године је изабран и за једног од народних посланика.

Познат је његов говор из 1881. године, када је говорио против Бонтуовог уговора. Наиме, уговор се бавио зајмом од Генералне уније како би се изградила жељезница.

Сматрајући да је Бонту заправо "под покровитељством" Аустријске монархије, тврдио како би Србија умногоме изгубила на независности потписавши такво нешто. Све који су били за такав уговор назвао је издајицама балканских народа, што је изазвало велику пометњу у Скупштини.

Оснивач неколико друштава

У Београду је, 1886. године, основао родољубиво Друштво Свети Сава, чији је превасходни циљ била одбрана српског народа од егзархата Бугара у Старој Србији, али и да пружи подршку Србима у БиХ и у осталим околним земљама.

Девиза овог друштва послије Првог свјетског рата била је: "Брат је мио, ма које вере био".

Неколико година касније, основао је и Друштво Краљ Дечански, које је помагало глувонијемој дјеци, али и Богословно-учитељску школу.

Здравица која скупо кошта. Пад, а затим и успон

Накратко је био градоначелник Београда, 1887. године, али је кључна чињеница да је двије године раније, 1885, одлучио да иступи из Радикалне странке и да направи потпуни заокрет: почео је да се супротставља политичким странкама уопште.

Николајевић је 26.7.1890. године одржао једну здравицу, на банкету захвалности краљу Милану, који је још раније абдицирао. Говорио је о томе како су радикали кршили Устав након краљевог одласка, и, логично, замјерио се некадашњим саборцима из странке, преноси Српска енциклопедија.

Одмазда је дошла у виду пензије, мада се Николајевић вратио да предаје у Великој школи само двије године касније. Када се краљ Милан вратио у Србију, 1894. године, радикали су дали оставке и формирана је нова влада. У њој је Николајевић добио мјесто министра унутрашњих послова.

Предсједник владе и оснивач масонске ложе

Већ 2. априла 1894. године Светомир Николајевић постао је предсједник Владе Краљевине Србије. Ова влада је 29. априла укинула законе о прогонству краља Милана и краљице Наталије, а када су радикали почели да широм Србије скупљају људе против овог указа, Николајевић је напросто забранио радикалске скупове.

Касациони суд је овај указ поништио. Међутим, тада је краљ искористио своја овлашћења, укинуо радикалски Устав и на снагу вратио намјеснички Устав из 1869. године. Овакво мијењање Устава је, природно, ставило Николајевићу велики терет на леђа.

Његова влада нашла се између краља Милана и краља Александра, а кулминација свега тога био је пад владе 27.10.1894. године. Николајевић, ипак, постаје предсједник Скупштине годину дана касније.

Заједно са Ђорђем Вајфертом, основао је масонску ложу "Побратим" 1890. године, а као слободни зидар био је у вези са мађарском масонском ложом.

Номинован за Нобела

Године 1901. је именован за доживотног сенатора, а већ 1903. постао је посланик у Грчкој. Те године је и пензионисан. Занимљиво је напоменути да је 1915. године Светомира Николајевића Међународни мировни покрет предложио за Нобелову награду за мир.

Нобелова награда за мир није ни додијељена те године. Ипак, Светомир Николајевић остаће записан у историји као први Србин који је за њу био номинован.

Преминуо је 1922. године, у Београду, гдје је и сахрањен на Новом гробљу.