Меморијални центар Републике Српске, у сарадњи са Борачком организацијом града Теслић, започео је снимање породичних свједочанстава на подручју ове општине.
Међу првим забиљеженим је свједочанство Ђорђа Ковачевића, који је у Одбрамбено-отаџбинском рату изгубио двојицу браће, Неда, за којим је породица трагала девет мјесеци, и Илију, који је погинуо 1995. године на возућком ратишту.
Ђорђo Ковачевић рођен је 1973. године у Бањи Врућици. Одрастао је у породици са три брата и три сестре. Живјели су скромно, дјеца су одрастала и школовала се, а рат је прекинуо њихов породични живот и донио губитке који су обиљежили судбину читаве породице.
Најстарији брат Илија био је тринаест година старији од Ђорђа. Радио је у Eлектродистрибуцији, волио друштво и имао велики круг пријатеља. Ђорђo се и данас сјећа да његови другови долазе на годишњицу и обилазе његов гроб.
- Кадa дођем на гробље на његову годишњицу, видим те његове другове. То ми само говори колико је био човјек. Био је помало и боем, али није био искварен - прича Ђорђo у свједочанству за Меморијални центар Републике Српске.
Ипак, посебно близак био је са братом Недом, шест година старијим од њега.
Недо је завршио столарски занат, па је и Ђорђo уписао исту школу, желећи да крене његовим стопама. Описује га као човјека који је бринуо о породици и био ослонац млађима. Од њега је научио и да игра шах.
- Он ми је баш био узор и уз њега сам више одрастао. Уписао сам столара само зато што је он то завршио. Више сам гледао у њега и пратио њега. Био је можда и најозбиљнији од нас свих. Био је посвећен мајци, сестрама и нама. Много је он више пазио на нас него ми на њега - присјетио се Ђорђo.
Ратна дешавања раздвојила су браћу. Ђорђo је војни рок служио у Прибинићу код Теслића, а на полагање заклетве дошао му је брат Недо.
Према његовим ријечима, тада је задњи пут видио покојног брата Неда.
- И дан-данас ми је та слика пред очима. Од тада више њега никад нисам видио живог - каже Ђорђo.
Недо је био тенкиста. Након учешћа у пробоју „Коридора“, његова јединица упућена је у рејон око Дервенте, а потом код Брода. Ђорђo свједочи да су тенкисти остали на положајима након повлачења пјешадије, у вријеме петнаестодневног примирја, те да је услиједио напад у којем је страдало шест припадника тенковске групе.
Њихови посмртни остаци пронађени су 1993. године у масовној гробници на градском гробљу у Броду, а тијела су била измучена и замотана у бодљикаву жицу. Након ДНК анализе и потврде идентитета, Недо је сахрањен 8. маја.
Иза њега је остала кћерка која у вријеме очеве погибије још није била рођена.
У вријеме Нединог страдања, Илија, најстарији брат, већ је био тешко рањен. Опоравак је трајао дуго, а након што је поново могао да хода, вратио се на ратиште, јер није желио да напусти саборце.
- Синоћ сам био у неком друштву и сједили смо, причали. Пролази један човјек, а други каже: ‘Види оног, док људи гину, он ради.’ Ја сам онда одлучио, нећу. Сутра ће и за мене тако говорити. Нећу. Идем на линију - пренио је Ђорђo братовљеве ријечи.
Када је формирана 14. лака бригада, која је упућивана на бихаћко, а потом на возућко ратиште, браћа су се нашла пред новим одласком на линију. Ђорђo је требало да иде, али је Илија рекао команданту да ће он отићи на Возућу, умјесто млађег брата. Из Возуће се вратила вијест – Илија је погинуо.
- Дошао је ујак да ми каже. Када сам га видио, питао сам – ујаче, је ли погинуо Илија или је мајка умрла? - испричао је Ђорђо.
Ђорђo је тако остао без двојице браће, у међувремену је преминула сестра, а њен муж нестао је након пада Возуће 1995. године. Мајка страдалника, Драгиња, преминула је недуго након погибије њених најрођенијих.
Да се не би заборавили они који су дали живот за одбрану свога народа, важно је да причамо о њима, каже Ђорђо који је позвао и друге да оставе трајно свједочанство о својим најмилијима.
Свједочење Ђорђа Ковачевића једна је од породичних прича које Меморијални центар Републике Српске биљежи у Теслићу.
Са подручја Теслића кроз Војску Републике Српске прошло је више од 11.500 бораца. Погинуло је 529 бораца, а хиљаде је рањено. Велики број припадника теслићке бригаде страдао је 1995. године на озренском, односно возућком ратишту. Посмртни остаци петрице бораца, до данас нису пронађени.
- Зато је важно да се сачува истина о Одбрамбено-отаџбинском рату и пренесе будућим генерацијама - рекао је предсједник Скупштине Градске борачке организације Теслић Алекса Радишић.
Екипу Меморијалног центра Републике Српске примио је градоначелник Теслића Милан Миличевић, који је указао на значај прикупљања свједочанстава за локалну заједницу и Републику Српску.
Он је нагласио да, упркос болним успоменама и тешким искуствима, породице треба да забиљеже своја свједочанства и упутио позив свима који су доживјели ратна страдања да се одазову.
- Сва збивања из Одбрамбено-отаџбинског рата темељ су очувања Републике Српске и културе сјећања. Важно је да непосредна свједочења учесника рата, цивилних жртава, ратних војних инвалида, а нарочито породица погинулих бораца, заједно са својим искуствима и емоцијама, буду пренесена млађим генерацијама. Тако ће знати да цијене Републику Српску и све оне жртве које су пале - истакао је Миличевић.
Говорећи о значају активности у Теслићу, Миља Бркић из Меморијалног центра Републике Српске истакла је да је свака породица која је изгубила своје најближе дио шире слике страдања и да је важно да се њена прича забиљежи.
Меморијални центар Републике Српске позива чланове породица погинулих и несталих, ратне војне инвалиде, учеснике рата и непосредне свједоке ратних дешавања да подијеле своја свједочанства и допринесу трајном очувању сјећања на страдање српског народа.
Сви који желе да оставе свједочанство могу се јавити путем имејл-адресе kontakt@mcrs.vladars.rs или на број телефона 051/222-999.