Дипломирани инжењер статистике и кибернетике Слободан Симикић из Лопара, дугогодишњи планинар и члан планинарске експедиције Републике Српске, освојио је бројне свјетске планинске врхове.
Осим планинарства и алпинизма велика љубав су му и путовања.
Посјетио је 75 држава и пловио на 11 мора. Иако га је пандемија вируса корона омела, не одустаје од својих планова. Вјерује да ће посјетити још многе далеке дијелове свијета, о којима сада само сања.
Врхови
Алпинизам је страст Слободана Симикића која не јењава. Као дванаестогодишњак учланио се у планинарску секцију и након освајања родне Мајевице кренуо у озбиљније подухвате.
Каже да је сваки успон и освојени врх својеврстан изазов.
– То је моја исконска љубав према природи. Волим да кажем да планина осваја вас, а не ви планину. Дурмитор, Проклетије, грчки Олимп или Елбрус, највиши врх Европе, само су неке од дестинација чије сам планинске врхове освајао – прича Слободан за Српскаинфо.
Поносан је на експедицију на Анде, Аконкагву, највиши врх Јужне Америке и западне хемисфере, Килиманџаро, на граници Кеније и Танзаније, врхове у Кавказу, Грузији…
– Спремали смо се неколико година и да освојимо Монт Еверест, али нисмо успјели да скупимо паре – каже Симикић.
Љубав према овом спорту превазилази и тешкоће.
– Потребна је специјална и углавном скупа опрема. Ниска температура и недостатак кисеоника отежавају успон и изазивају здравствене проблеме, па су неопходне дугогодишње и озбиљне кондиционе припреме. Чланови сваке експедиције морају бити ментално и физички припремљени. Али када нешто волите нађете начин – наглашава Симикић.
Ништа комерцијално
Његова велика љубав су и путовања, али мало другачија и не популарна, комерцијална. Планинарећи широм свијета упознавао је нове предјеле, обичаје, културу и традицију других народа. Тражи дестинације из своје маште.
– Посјетио сам Бразил, Чиле, Танзанију, Кенију, Иран… У Ирану, упркос предрасудама, најбезбједније сам се осјећао. Само у Русији сам био десетак пута, а још нисам видио ни стоти дио ове прелијепе и пребогате земље – прича Слободан.
Номади
Монголија је, наводи, земља коју никада неће заборавити.
– Провео сам 15 дана с номадским племеном; начин њиховог живота је невјероватан. Исхрана, недостатак воде, због чега се ријетко купају, дјеца која не иду у школу. Путева нема. Селе са огромним крдима стоке с једног краја на други. Све то је за модерну цивилизацију несхватљиво. У Монголији није могуће направити попис становништва, јер је територија веома разуђена, али се претпоставља да од три милиона становника половина живи у главном граду Улан Батору, а друга половина у огромној Гоби пустињи – прича Слободан.
Успомене са путовања су му, каже, непроцјењиве и испуњавају душу.
– Немам класичне сувенире. Имам иконе из грузијске цркве, монголско одијело, дрвене фигуре од ебановине из Танзаније. То су углавном поклони који ме вежу за људе које сам упознао у тим далеким предјелима – каже Симикић.
Шанса за развој
Симикић је директор Туристичке организације општине Лопаре. Каже да је туризам најбрже растућа привредна грана на свијету. И ова мајевичка локална заједница у туризму види своју шансу. О туристичким потенцијалима свог завичаја радо упознаје и пријатеље које је стекао широм свијета.
– Прошле године сам због пандемије вируса корона путовао по Србији. Упознао сам у Неготину Јапанца који путује свијетом. Редовно се чујемо и обећао је да ће ове године посјетити Лопаре. Имамо лијепу, очувану природу, сјајну кухињу и, што је најважније, срдачне и гостопримљиве људе. Само ове ресурсе треба да представимо на најбољи начин – наглашава овај свјетски путник.
Камером и објективом настоји да овјековјечи фотографије далеких предјела и људи који их насељавају. Намјерава да их и објави како би сачувао успомене, али и упознао друге с љепотама крајева које је обишао.
