Када га видите, не бисте рекли да ликом има више од шездесетак година, ипак, ова поштена и радна старина има двије деценије више, али руке са којима је стекао све што данас има, а нема мало, од темеља до крова су све дигле.

Ипак, Тадија и поред свега што је стекао, има један велики црни облак над својим мислима синове у озбиљним годинама, који се још нису оженили.

На тридесетак километара од центра Пљеваља, у засеоку Засада, живи Тадија Пуповић, стар 80 година.

Разборит, искрен, овај вриједни сточар и пољопривредник који већ деценијама за живот вриједно зарађује, отворио је своју душу у разговору за РТЦГ, о свему што га тишти.

О селу које умире, тешком и мукотпрном раду, оштрим зимама карактеристичним за ове крајеве, како је било некада, а како се живи сада, и о ономе што га највише тишти, што му баца сјенку на све што је икада стекао, одговарао је без задршке на питања новинарке.

– Нема становника, било је раније. Село је питомо и добро, ко хоће да ради, све успјева – каже он, па се додаје како се живјело некада, те и како је настао пут који води до засеока.

- Некада је било људи, било је тешко и тада. Исто се по планинама косиле ливаде, крчила се шума, све је прављено ручно, овај пут од 3 или 4 километара - открива Тадија.

Зиме у овим крајевима су сурове, па икао код њих у засеоку нема већих сњежних наноса, они који нападају у доњим дијеловима, одсјеку га од остатка свијета на неколико мјесеци.

Управо због тога истиче колико је пут битан за овај пљеваљски засеок.

– Само да има икаква пута, да неко води рачуна, могло је и овдје да се живи. Пут је у ужасном стању, не може никако да се стигне. Не могу кола никако. Ја до пола пута идем трактором, да доведем до мене. Какав је то живот?  – каже он.

– Дешавало се до два или три мјесеца да смо одсјечени од свијета због снијега. Кад вас снађе болест, ко ће? Било раније, људи вукли коњима, ћерали, а данас нема ни то. Данас овдје има четири куће, они који су на одморима, који имају пензије.. Највише је било 20 кућа, свака кућа по петоро, седморо у кући. Било је чуда, свако друго вече прела. Сад ништа, нико, све то замулило… – прича Тадија.

За живот зарађује мукотрпно, сточарством и пољопривредном. Имао осамдесет оваца, а највише воли волове, које је одувијек држао.

Како каже, месо продаје, а прави и сир, за који каже да може да направи и тону, само када би имао помоћ, женску руку у кући. Истиче како никада не би могао без волова.

Морао је да подијели и своју највећу муку пред камерама РТЦГ. Наиме, како је сам истакао највећа мука му је што му се синови још нису оженили.

– Кад би ријешили да се жене… Овај један се оженио, била пет мјесеци и вратила се. Имам три сина и кћерку, два сина су овдје, један у Подгорици. Било је дјевојка овдје, ал' богами синови не… Не знам. Нису хтјели… То ми је најтеже у животу. Све што сам радио, мучио се, и треглио, данас ми је то најтеже. Скупо сам ја ово зарадио. Све ове зграде, погледај свуда, све сам овим рукама подигао – каже ова вриједна старина, готово плачним гласом.

Видео: РТЦГ

Истиче да од механизације, има све, да су модерне технологије, довођење струје и воде, опакшале живот на селу, али да нема оно најосновније – унуке.

– Будућности овдје нема, омладина ће морати одавде главом без обзира. Села су пропала, скроз уништена. Кућу жена држи, без жена нема ништа. Све имамо, али… – рекао је он на крају разговора за РТЦГ.