"Те ноћи горело је Косово поље, горела сам ја, горела је моја душа"

17.03.2024. 09:44
1
ИЗВОР: РТ Балкан
Како се уз прасак рушио кров које запаљене српске куће, урлици су надјачавали један други – 'УЧК, УЧК, Косова, Косова'... Пуцњи су били све ближи и све јачи, присјећа се ноћи погрома Драгана Станојевић

Читаве ноћи 17. на 18. март 2004. године Драгана Станојевић из Косова поља покривала је у кревету преко главе своје три дјевојчице - најмлађој су биле двије године, средњој осам, старијој 12 - да дјеца не слушају пуцње који су били све ближи згради, урлике мржње који су долазили споља, да дјеца не гледају дуге пламене језике, одбљеске пожара, док су около горјеле српске куће.

Њих четири саме у изнајмљеном стану у згради "машинског парка". У згради није било ни струје ни воде, сигнала мобилне телефоније, нису те ноћи ни знале да је који сат раније, пар стотина метара даље, у центру Косова Поља бензином поливен и жив изгорио комшија Златибор Трајковић.

- Како се уз прасак рушио кров које запаљене српске куће, урлици су надјачавали један други – 'УЧК, УЧК, Косова, Косова'... Пуцњи су били све ближи и све јачи, горела је кућа на педесетак метара од наше зграде, само ми је једно пролазило кроз главу – да не провале у зграду, у стан, да ми децу не почну убијати пред мојим очима - присјећа се данас Драгана Станојевић страшне ноћи погрома на Косову док су од Пећи до Митровице горјеле српске куће, иконе и цркве, а Срби убијани и живи спаљивани.

Који мјесец раније, Драгана је остала без супруга, без главе куће, без неког ко је њој и дјеци био најважнији у животу, она и три дјевојчице саме... У зградама у "машинском парку"  било је стотинак српских породица које су ту нашле спаса послије 1999. године и одласка српске војске и полиције са КиМ.

Драганин муж старосједелац у Косову пољу, Драгана из Ливађа код Грачанице, нису жељели да оду, остали су, за Косово поље их је везивало све. Ту су се родила њихова дјеца, ту је гроб Драганине сестре, праг родне куће.

- Дан је био обичан, колико су дани на Косову тог времена могли бити обични. Три месеца нама већ, од смрти супруга ни један дан није био обичан, били су то дани наше туге... Девојчице су дошле из школе, сећам се позива мајке која ми је рекла да се нешто дешава у Чаглавици. Каже, видите, дођите до нас, одговорила сам да се овде сваки дан нешто дешава... Одлучи смо да останемо. Селе смо да ручамо, биле смо у стану на трећем спрату са чијег се прозора видело читаво Косово Поље. У тренутку виделе смо да се појавио црн, густ дим, окренула сам се на другу страну, и тамо је био густ црн дим, испред зграде почели су да се окупљају људи - прича Драгана за РТ Балкан.

Тек кад је изашла испред зграде, сазнала је да Албанци около, по варошици пале српске куће, да је запаљена кућа Величковића, да је запаљен Дом здравља, да је запаљена школа у којој су њена дјеца била само који сат раније.

- Вратила сам се у стан, нисам хтела ништа да причам деци. Ушла је комшиница која је рекла да гори школа, како је то рекла, моје девојчице су почеле да плачу... Онда је почело да гори са свих страна, у једном моменту нестало је струје, нестало воде, нестало сигнала мобилне телефоније. Нисам знала шта ћу са децом, куд нас три саме. За утеху, у згради је било доста српских породица... Нисам осећала страх, мајчински инстинкт да заштитиш децу ваљда је тада најјачи, само осећај беспомоћности, тај осећај пратиће ме док сам жива. И, кад год се сетим 17. марта, сетим се тек колико сам у тим тренуцима била беспомоћна - прича Драгана.

Само повремено, док се присјећа тог дана, беспомоћности, загуше је сузе.

- У једном тренутку, две старије девојчице среле су се у ходнику у коме је већ било сасвим мрачно, нису се препознале, мислиле су да је неко ушао у стан, врисак старије девојчице: 'Мама, неко нам је ушао у стан, тата где си да нас спасиш, сад ће да нас убију', памтићу док сам жива - наставља Драгана.

У тим тренуцима из центра Косова Поља, чула се пуцњава, чула се ватра, прасак кад падају кровови, звјерски урлици. Горјеле су српске куће по читавом Косову пољу.

- Око пола пет сишли смо пред зграду јер се појавило једно возило КФОР-а. И тај тренутак ћу памтити. Не сећам се чији су војници били, кад смо их угледали, понадали смо се помоћи, отрчали смо до њих. Рекли су нам само да имамо пет минута да се спремимо и да ће нас отпратити до Угљара, српског села спојеног са Косовим пољем. Питали смо их – где онда, јер смо знали да је пут ка Грачаници блокиран.

То нас не занима где ћете после, одговорили су нам, потпуно хладно, као да их ништа не занима. На одговор наших мушкараца из зграде поносна сам до дана данашњег, рекли су им: 'Ми одавде не идемо, чекамо их, нека дођу. Никога нисмо напали, ништа згрешили, чекамо их, нека дођу'. Онда су кфоровци отишли - прича Драгана.

Оно што јој је најтеже, каже, тог дана схватила је да је у међународној заједници умрла и људскост, саосећање, да нема ни правде ни права у које су тада Срби на КиМ можда још и вјеровали.

- Осетило се да их ми не занимамо... Како једно оклопно возило да отпрати 100 породица до Угљара кад је хаос на све стране. Где ћемо после ми са децом, где, питали смо их али их нисмо занимали, одговора није било - сјећа се Драгана поподнева 17. марта у Косовом пољу.

Вратила се у мрачан стан, тек онда је, наставља, почело лудило. Пуцњава, урлици споља, градић је горио, без сигнала мобилне телефоније није могла да се јави родитељима, да каже да су она и дјеца живи.

- Кренула је пуцњава из аутоматског оружја. Око нас горело је све што је српско, а верујте, горела сам и ја, горела је моја душа за местом у коме су рођена моја деца, од стрепње – неће нас ваљда и одавде отерати. Увече дође једна бака чија је кућа 50 метара даље, није хтела да оде раније јер јој је син сахрањен у Косову пољу две године пре рата. Пита, могу ли ја да останем код вас, имала је 80 година, од Миловановића - прича Драгана.

Нико те ноћи од Срба није отишао из зграда у "машинском парку".

- Читаве ноћи мушкарци су били око зграда, чували нас, жене си биле у становима са децом, у окружењу, док је све око нас горело, док је грмело од пуцњаве. Две старије девојчице су плакале, најмлађа је плакала зато што плачу њене сестре. Смиривала сам их, говорила да је све у реду, најстарија је добро схватала шта се дешава. Тек сутрадан сазнали смо за жртве, за Трајковића, за друге - тече даље Драганино сјећање.

Ујутру се већ ситуација унеколико смирила, јер су Албанци током ноћи завршили посао, сем пар кућа близу зграда, све остало српско у Косовом пољу је попаљено, школа, пошта, општина, дом здравља, много кућа Срба старосједелаца.

- Била је то најстрашнија ноћ у мом животу. Тај страх, та бол у очима моје деце се не заборавља. Ретко сада о томе причају. Али, не желе да оду одавде. У школи која је тада горела и за којом су оне плакале, сада ради моја старија ћерка. То је мени нека нада да ћемо ипак остати овде - прича Драгана.

Данас би највише вољела, каже, да све заборави, али, додаје, ту мржњу, ту количину нељудскост, те звјерске урлике, тешко је описати, и тешко заборавити.

- У неким тренуцима то није личило на људска створења, на човека. Размишљала сам тада, да ли је могуће да нам се то дешава. Ми смо са тим људима, међу тим људима живели, међу њима је било и оних које смо познавали. Питала сам се само – да ли могуће да је међу људима толико мржње. Разумем кад неко изгуби неког, али не разумем мржњу према свему што је српско, не разумем мржњу према деци, шта су им деца учинила - каже.

Драгана је са дјецом у Косовом пољу остала до 2007. године, из изнајмљеног стана са дјецом се преселила се у кућу у Грачаници коју су добили. Одгајила је три ћерке, двије су завршиле факултете, трећа студира у Новом Саду.

- Моја деца расла су уз стални страх да се 17. март не понови. Моја најстарија ћерка има три сина, пре три године ћерка и зет направили су кућу овде. Кад год се и сада закува, закључак је исти - 'нећемо одавде', али је и страх исти. Кад моје дете из школе долази увече, морам да га чекам колима јер не смеју да иду сама. Кад размишљам о будућности унука, желим да верујем да наде има. Овде ме држи родитељска кућа у Ливађу, овде ме држи вера, наше светиње, и, наравно, наши гробови - закључује Драгана.

Пише: Зоран Шапоњић

Коментари 1
  • Generic placeholder image
    Milica 17.03.2024. 10:15
    Kad ovo citam ponovo sam u mojoj Krajini koje vise nema.Nije muka kad te dusman napada,.muka je kad te matica izda i dalje izdaje.
Повезане вијести
Ухапшен још један Србин са Космета Ухапшен још један Србин са Космета
Живимо за дан када ће се српска тробојка вијорити на КиМ: Зашто говор директора ВОА постаје виралан Живимо за дан када ће се српска тробојка вијорити на КиМ: Зашто говор директора ВОА постај...
Албанци преорали темеље Цркве Богородице Хвостанске у Истоку Албанци преорали темеље Цркве Богородице Хвостанске у Истоку
Најчитаније
  • Источна Илиџа: Радник фирме проневјерио већу количину новца
    15h 20m
    0
  • Пале: Узео мотоцикл, није доставио резану грађу у замјену
    15h 27m
    3
  • Власник фирме из Новог Сада довео запослене у родно Невесиње
    12h 9m
    0
  • Студенти са Електротехничког факултета показали су да знају добро и са лоптом
    6h 47m
    0
  • Кандидат за градоначелника убијен на предизборном скупу!
    7h 19m
    0