Најактуелнија свјетска тема сигурно је коронавирус од кога страхују сви широм планете. Мање познат широј јавности, овај вирус је покорио кинески Вухан, град на чијој су се пијаци морске хране прије нешто више од мјесец дана примјетили први случајеви заразе.

Од тада до данас траје борба против његовог ширења, а кретање, путовања и окупљања су врло ограничени или забрањени у потпуности. Велики број аеродрома и жељезничких и аутобуских станица затворени су за саобраћај, што је унијело већу панику међу локално становништво и туристе затечене у тој области.

Мјере опреза и забране су се прошириле на веће подручје Кине, па су у многим регијама отворени карантини. Посебне активности предузете су на аеродромима одакле су бројни туристи и људи који тренутно раде у Кини настојали отпутовати.

Миљан Пајић је кошаркашки тренер из Сокоца, који је имао ангажман у Кини. У граду Зхангјианг је младе Кинезе учио прве кошаркашке кораке. Прије неколико дана се вратио у Београд.

Преокрет

Каже да је био задовољан послом који је обављао. Имао је уговорене утакмице, које су требале да се играју око и послије кинеске Нове године, али су због новонастале ситуације сви његови ангажмани прекинути. Једноставно се све за трен преокренуло.

– Све се одиграло јако брзо. Док се цијела Кина спремала за прославу Нове године по њиховом календару, еуфорију је прекинула информација да се појавио вирус. Прво је било десетак заражених, затим је умрло двоје-троје, а за 5 дана тај број се повећао. То је изазвало општу пометњу, што је мени било невјероватно. Наређено је да сви морају да носе маске, да се смање путовања, изласци из кућа, одгођени су сви масовни скупови. За мање од 5 дана сви су носили маске. Било је и оних који су носили дупле, чак су неки набављали и професионалне маске – прича Пајић.

Он је још увијек под снажним утиском.

– Првих дана сам ишао без ње и сви су ме гледали као ванземаљца. Мени се то ношење маске чинило бесмислено, јер су могућности заразе бројне. Од самих колица у супермакету, која нисам примјетио да неко дезинфикује у току радног времена, а дневно их користи на хиљаде људи, до хране коју једу. За вријеме оброка, углавном њих десетак сједи за округлим столом на коме је више различитих јела, гдје нико нема своје јело, већ сви једу од свега помало, узимајући храну штапићима. Чуо сам причу да се сумња да је вирус кренуо од супе од слијепог миша, што се мени чинило немогуће. Искрено, никада нисам ни видио ту супу, а био сам у прилици да једем у многим ресторанима. Мада се код њих исхрана разликује од провинције до провинције, од града до града – објашњава Пајић.

Пусте улице

У Кини постоји апликација која се зове Wецхат и користи се, између осталог, за размјену порука и електронско плаћање. Од прије пар дана на Wецхату можете сваки дан пратити тачан број заражених, излијечених, као и број преминулих од коронавируса.

У Кини је, како каже саговорник Српскаинфо, веома тешко функционисати без мобилног телефона и без ове апликације. Они врло ријетко користе новац за плаћање; све иде електронски. Преко ове апликације могу да прате грађане. Такође је и цијели град под камерама, па ако желе некога да пронађу то иде веома лако.

– Ја сам на само једној раскрсници избројао 27 камера. На тој раскрсници за један талас семафора буде око 200 аутомобила. Прије пар дана ми се десило да будем сам на тој раскрсници. Стајао сам на семафору, око мене није било нигдје никога. Грађанима је скренута пажња да се што мање вози, више од пола аутобуских линија је било укинуто. Из мог града нисам могао директно да одем за Шангај, па сам морао да пресједам. У Шангају сам се шокирао када сам дошао на станицу метроа. Невјероватно ми је било то што сам затекао свега пар људи. Када се улази на метро или аутобуску станицу постоје камере за мјерење температуре. Поред тога постоји појединачно мјерење, гдје сваког путника посебно провјеравају. Мене су на путу од Зхангјианга до Схузоа, дугом 60 км, зауставили 3 пута. Једном су нас извели све из аутобуса да нам мјере температуру, други пут су улазили у аутобус да нас све преконтролишу и трећи пут су нам узели лична документа да би нас провјерили. Контроле су озбиљне, људи су испрепадани, ако се само накашљеш сви се склањају од тебе. Једино добро је то што се они не рукују и не љубе када се поздрављају, па им је то олакшавајућа околност. Из Схузоа сам путовао брзим возом, који је по мом мишљењу један од бољих превозних средстава. Креће се невјероватном брзином, све је јако чисто и уредно. Карте се купују на аутомату који се налази на станици, плаћа се Wецхатом. Претешко је за некога коме је то први пут јер све што пише је на кинеском језику. Имао сам само једног сапутника, Мароканца, коме сам помогао да купи карту – наводи Пајић.

Изгубљене ствари

Када су изашли из воза схватио је да је заборавио руксак у коме су му пасош и новац.

– Док сам се окренуо врата воза су се затворила и он је наставио даље. Отрчао сам на инфо пулт на коме је радила старија госпођа са којом нисам могао да се споразумијем. Помогла ми је млађа службеница која зна енглески. Објаснио сам јој шта се десило, одмах је провјерила, рекла ми је да су нашли руксак и да треба да сачекам неких 30 минута. Сачекао сам док је метро дошао на посљедњу станицу и тада су ми рекли да могу да одем по своју торбу. Ушао сам у сљедећи метро који је наишао и возио се неких сат времена до посљедње станице. Ту није било никога осим запослених. Вратили су ми руксак; провјерио сам, све је било ту. Било ми је лакше али сам опет морао да се вратим на станицу на којој сам изгубио руксак – присјећа се наш саговорник.

С те станице је путовао сат времена до хотела у коме је требао да преспава и сачека лет за Москву.

– На улазу у хотел су ми одмах мјерили температуру. Чак сам, због свега што ми се десило, цијели дан провео у путу, очекивао да можда и имам повишену температуру. На моју срећу, била је 36,9. Лет за Москву је био резервисан за сутра. Плашио сам се да га не одгоде, јер су ми претходни лет отказали. Ујутру ми је речено да је лет помјерен за 3 сата. На аеродрому сам имао сигурно десетак контрола. На сваком кораку су камере и људи који вам мјере температуру, плус сви морају писмено да одговоре на питања гдје су били претходних дана, да ли су били у Вухану, да ли имају неке симптоме који указују на грип, као што су кашаљ, вртоглавица, температура. Имао сам велику трему јер да сам имао било какве симптоме вратили би ме на детаљне претраге, можда бих чак завршио и у болници. Они су за пар дана у Вухану направили болницу у којој може бити смјештено око 1.000 пацијената, чиме су доказали колико су јака и способна нација – каже Пајић.

Београд

Лет до Москве је трајао 11 сати.

– У авиону је било 360 путника, међу којима је било и Кинеза. Када смо стигли у Москву имао сам сат и 15 минута до лета за Београд. Међутим, нису нам дозволили да изађемо из авиона док нас опет не преконтролишу. Процедура је била иста, мјерење температуре и одговарање на иста питања. Убрзо су сви постали нервозни. Међу путницима је било и оних који су већ пропустили наредни лет. Задржали су нас око сат времена у авиону док све путнике нису појединачно провјерили, након чега су нас пустили да изађемо. Тада је тек настао хаос, јер су сви журили да се чекирају за даље летове. За Београд је ишло нас 20-30. Сачекали су да се сви чекирамо, након чега смо кренули. Када смо стигли у Београд, на аеродрому нас нису провјеравали. Речено нам је да је ту негдје стајала камера, коју ја нисам примјетио. Послије 22 сата путовања нисам видио више ништа. Сачекао сам пртљаг, али моја торба није изашла. Рекли су ми да сигурно нису стигли да убаце све торбе, да попуним формулар и да ће ме обавијестити када да дођем по њу, да ће ми сигурно бити враћена – говори за Српскаинфо о свом путешествију Пајић.

Торба је стигла јуче.

– Било ми је чудно то што нас овдје на аеродрому нико није контролисао али сам убрзо схватио да наши људи и не вјерују у потпуности у ту причу о коронавирусу. Кинеска влада је објавила податке колико је заражених од 15. јануара и колико се очекује да ће бити заражених до 15. фебруара, јер су процијенили да се вирус јако брзо шири. То је за мене било невјероватно. Сада када сам дошао овдје, размишљао сам о томе да ли да се уопште више враћам у Кину – каже он.

Повратак

Након свега што је  видио и доживио није сигуран да у скорије вријеме жели да се врати тамо.

– Вјерујем да се већина људи који су радили тамо више неће враћати. Ја сам био јако задовољан својим послом, али ми је требало доста времена да се уклопим. Много су другачији од нас, ми нисмо навикли да смо устројени, да смо у реду. Они су на то навикли; не знају другачије да функционишу. Оно што је добро код њих је чињеница да је стопа криминала јако мала, камере су свуда. Мени је руксак који сам изгубио враћен врло брзо. Бојим се да то овдје не би било тако – каже Пајић.

Иако на појаву ове пошасти гледамо као на нешто далеко и мање опасно, ситуација је озбиљна, па се посљедице евентуалне појаве вируса на нашим просторима могу само наслућивати.

Кинеска професионалност

Што се тиче посла, Кинези су јако одговорни и организовани.

– Сви чланови клуба за који сам радио имају састанке два пута седмично, понедјељком и петком. На тим састанцима се углавно разговара претходној недјељи и планирају се активности за наредних пар дана. Њихова дјеца су преоптерећена обавезама. Иду у школу, послије тога на спорт или неку другу активност, скоро сви иду на додатне часове енглеског, а пошто је њима у традицији музика, дјеца иду на часове или плеса или пјевања – објашњава Пајић.

Имао је јако занимљиву, али и непријатну ситуацију.

– Тренер сам близанцима који се зову Цо и Јо, што у преводу значи лијево и десно. Ја стално у току тренинга користим ријечи лијево и десно, нпр. лијева нога, десна рука. Па кад хоћу да објасним једном од њих да треба да иде лијево или десно, настаје забуна, јер они нису сигурно коме и шта говорим – каже кроз смијех Миљан Пајић.

Наташа Новосел