Међу соколачким херојима који су погинули у смирај Одбрамбено-отаџбинског рата били су и три припадника Прве романијске пјешадијске бригаде.

На данашњи дан прије 30 година животе за Републику Српску положили су Миодраг Ђуровић Ђуро, његов син Жељко Ђуровић Леши и Горан Косорић Горки.

Прва романијска пјешадијска бригада била је пјешадијска јединица Војске Републике Српске у саставу Сарајевско-романијског корпуса. Према прелиминарним процјенама, кроз бригаду је прошло око 15.000 бораца, а више од 650 изгубило је живот у рату. Бригада је извршила све постављене задатке и одликована је Медаљом Петра Мркоњића.

Пред вама, драги читаоци, је прича коју је за Соколачке информативне новине у јуну 1996. године написао Велемир Елез.

" У тишини једног соколачког дома стало је вријеме у шеснаестом јунском дану последње ратне 1995.године. Тог дана, када су Нишићком висоравни владали смрт и барут, отац и син – Миодраг и Жељко, нестали су у ратном паклу. У тим данима, када је градић на Романији већ био свикао на тешке несреће, супруга и мајка Винка, кћерка и сестра Снежа, нису могле повјеровати да се заувијек гасе породичне радости, да ће хранитељи и сва надања остати да живе само у сјећањима.

У исто вријеме, у још једној тишини, туговала је мајка хероина Душанка, која је већ носила отворене ране за сином Здравком, што му живот посијече рука небрата, а на претешку рану стигла је још једна – у ратном огњу, тамо на међама гдје су смрт и живот сувише близу, нестаде њен најмлађи син Горан. Ни старица мајка, ни снаха Лена, унучад Жана и Жарко, нису хтјели у тим тренуцима погазити наду, у којој су снажно видјели лик ратника, његову црну косу, слушале како једноставно прича о ратним недаћама, јер од живота није много тражио за задовољство.

Над породицама Ђуровић и Косорић савила се неизвјесност. Колико су само пута у снове долазили Миодраг, Жељко и Горан. Кошмарне јунске ноћи 95. Разбијала су сјећања на давно минула радовања и породична састајања. Доносиле су те ноћи и језне тренутке, када снове осваја јава, када у срце поново улази зебња и питање које стеже душу и зауставља дах – да ли су живи?

Страховања су све жешћа и безобзирније нападала наду, нису јој дозвољавала да остане оно што у посљедњем тренутку напушта човјека.

Кренула Винка да се сретне са истином. Пошао и Миле да пронађе свог брата саборца, који су Горана, Жељка и Миодрага видјели како настају у диму барута.

Отвара се уплакана земља на гробљу у Влакову. У њеној утроби су све српске несреће. Тешко је препознати драге ликове у тренуцима када нада да су живи још није издахнула. Тренуци су то када је срцу претијесно у грудима. Сурова истина показала је како изгледа њена страна пакла.

– Били сте јунаци, драги моји, и због тога морам и ја херојски да носим несрећу, говори тихо Винка, а душу јој раздире туга, удара потмуло са свих страна. У рукама стишће крвљу пошкрапане нити џемпера у кога је мајка уткала сву љубав према сину јединцу. У свакој нити су и ноћне молитве које су од ратне несреће чувале годинама њене најдраже, али зла судбина често и недужне узима у свој ледени загрљај. Ту је и писмо које је ратник поред срца чувао. Писмо Жељкове вјеренице у коме млада дјевојка чежњиво дозива будућу срећу, проклиње рат и сања времена када ратне смјене неће растављати вољене. И прстен вјерности је на руци млађаног ратника. Био је спреман за свадбено весеље.

Отац и син, у смрт загрљени. Тако су и у рат пошли.

Миле преврће кости Горанове, свог најмлађег брата, чијем је рођењу се необично радовао. Поносио се када се у колу романијских младића издвајао стас и мушка љепота Горанова. Проплакало је срце братовљево.

– Здравко, Горане, двије преголеме ране мајчине, јадикује мајка хероина Душанка. У големом болу племениту Српкињу тјеши сазнање да је сада душа њеног Горана близу, да ће старица моћи загрлити гроб и над њим се исплакати. Остала су још два сокола – Миле и Обрад, али пола срца мајке Српкиње почива у леденој романијској земљи.

Издвојене су то несреће које се скоро у форми математичких законитости дешавају српском роду. Срби су навикли на трагедије. Да би сачували од заборава стављају и гуслареву пјесму. У струне гусала ће да стане и пакао шеснаестог јуна деведесет пете.

„Романијска Лазарице“ цркво заштитнице, у твојим темељима који спајају прошлост и будућност, огледа се душа романијских јунака. У тој дугој колони вјечности су и Миодраг, Жељко и Горан. Утјеши њихове мајке, супруге, сестре, браћу. Ублажи, бар на тренутак, бол недјељних пријеподнева, када се мермерно стијење надгробних споменика купа у сузама.

—————-

У знак сјећања на Миодрага, Жељка и Горана доносимо Вам „Пјесму за спомен собу“ Недељка Жугића из његове рукописне збирке „Збогом Сарајево“.

Овдје ријека из душе извире.
Осјетим запух извора, струја ране
сјећа ме на све завичајне дане.
Овдје се моји мртви узнемире.

Само сам ја њихова видјелица.
Након молитве за мртве се смире.
С њима са, овдје сам избјеглица
што носи њихове животне немире.

Радује ме љубавни зарудак
неба над овом лијепом гором.
Овдје је моје душе свлак –

у засјенку живих, над извором
живота огледају се позната лица
уцвијељених, романијских жлобница.