На Осијама, селу надомак Доброг Поља, данас је служен помен парастос за страдале цивиле и борце у Одбрамбено-отаџбинском рату.

Усамљено, пусто село остало је без становника у ратном вихору, а до сада је обновљено свега пар стамбених објеката у које ријетко ко дође.

На годишњицу страдања и крсну славу цркве, на Тројчиндан, дођу породице и потомци убијених, па је село живо само та два дана.

На Илиндан ујутро 1992. године муслиманске снаге су напале Осија и побиле све што су стигле и попалиле све стамбене и пратеће објекте у селу. Свега троје мјештана успјело је сачувати живот у том походу иза кога су остали само лешеви и пепео.

Тринаест Драшковића, мјештана тог села, махом цивила, страдало је тог дана, а њихови посмртни остаци сахрањени су тек годину касније.  

Тридесет година је прошло и скоро су сви заборавили ове жртве, само чланови њихових породица долазе, сумњајући да ће правда икад стићи починиоце. Разочарани су што се ни власт, ни организације проистекле из задњег рата, а нарочито правосудне институције не интересују за овај злочин.

Радоје Драшковић је на Илиндан 1992. године у том крвавом налету муслиманских снага изгубио оца.

- Они су били вече прије у једној штали у селу, јер нису смјели да ноће у кућама. Чули су да је Трново пало и рано ујутро су кренули да бјеже, јер су хтјели да се домогну Калиновика. Муслимани су направили чеке и барикаде и побили их. СИПА је узимала изјаву од мене, ја сам дао исказ онако како је моја мајка причала, која је успјела побјећи иако јој је сукња била изрешетана - прича Радоје.   

Владе Драшковић, слабо покретан и скоро слијеп старац изгорио је у родној кући. Његов унук Радмило, који је изгубио и мајку тог дана на Осијама, а оца у Сарајеву, каже да злочинци нису бирали мету, већ су редом палили и убијали.

- Деда је имао 89 година, изгорио је у кући, мајку су убили код гробља, а оца су одвели Јукини борци и убијен је на тешким мукама ни крив ни дужан. Нико за ово није одговарао. За убиство мога оца и још 20-30 људи, колико их је већ било, одговарао је човјек који је добио 15 година затвора. За ово нико неће одговарати, таква је политика данас и са наше и са њихове стране - каже Драшковић.

На кућном прагу је изгорјела и Даница Драшковић која је била 1907. годиште и која, такође, није успјела побјећи.

Своје родитеље из сусједног села Локвице, Неђо Мијатовић је успио ноћ прије евакуисати, иако је стигла дојава да долази појачање.

- Стари људи повјероваше да ће стићи појачање и вратише се иако су били кренули у збјег. Треба и ово нагласити, било је поштених муслимана који су дошли и рекли да се спрема офанзива, да су дошли неки људи са стране, тако ми је отац пренио и не могу рећи што нисам видио. Зато сам ја прије одвео родитеље, међутим, моји кумови Драшковићи су остали и страдали - каже Мијатовић.

Поред стрица Радована, Срђан Драшковић је изгубио бабе и дједове, а веома је разочаран да се након три деценије нико кривично није гонио због тог догађаја, што је за сваку осуду.

- Поред страдања цивила, трагедија је што се ни тридесет година након тога не зна ко је извршио злочин. Заправо знамо, али ти људи никад нису процесуирани и оно што је поражавајуће је што се родбина окупља, а потрага за истином остаје недовршена прича. То је за осуду што се више не придаје значај овим стварима - наглашава Срђан Драшковић.

Помен парастос је служен за све из Осија и околних села који су страдали у Одбрамбено-отаџбинском рату, као и борце који су погинули у овом крају. Поред Драшковића, погинули су чланови породица Пржуљ, Вујичић, Томовић, Крстовић, Драговић, Вучетић, Тодоровић, Калајџић, Регоје, Ковачевић, Бјеловић, Говедарица, Станковић, Бјелица, Глоговац, Гавриловић, Јокић, Симанић, Мишур, Елез и Перишић.

Покољења ће памтити овај злочин над цивилима у Осијама, обиљежаваће парастосима датум њихове смрти, чувати од заборава и његовати сјећање на недужне жртве, међутим, и све надлежне институције и удружења би требали да се потруде и евидентирају и процесуирају злочинце како би правда кад-тад била задовољена.