Мало је оних којима се није догодило да добију опомену за већ плаћени рачун или да остану без одређене услуге иако су увјерени да су обвезу према тој фирми или институцији испунили.

Како би се избјегле такве и сличне ситуације, које неријетко знају довести и до судских спорова, стручњаци савјетују чување свих уплатница и доказа о плаћеним рачунима. Јер без доказа о уплати тешко је доказати да је до ње уистину и дошло. Неке је, тврде, довољно чувати годину дана, док за друге препоручују и до пет година.

Будући да све већи број становника данас практикује плаћање рачуна посредством интернетског банкарства, на којем се лако може пронаћи извод рачуна који је плаћен, то може поједноставити ситуацију, али само ако се зна датум уплате, пише Вечерњилист.ба.

Стога стручњаци савјетују да се на уплатнице које се добију прије спремања на чување једноставно напише датум плаћања.

Често се приликом плаћања рачуна знају поткрасти и грешке, попут погрешно унесеног броја. Ако се то догоди, фирма којој се плаћа рачун неће имати проведено плаћање те ће засигурно послати опомену. Због таквих је ситуација такође важно сачувати уплатнице које долазе како би сте лакше увид‌јели гд‌је је настала грешка и доставили доказ о плаћању. Када је ријеч о роковима чувања, препоруке су сљедеће: рачуне који се плаћају на мјесечном нивоу, попут оних за електричну енергију, гријање, плин, интернет или телефон и сличне комуналне услуге, требало би чувати годину дана.

С друге стране, докази о плаћеним казнама за прекршаје у саобраћају, као и плаћена осигурања и до пет година. Стручњаци и финансијски савјетници кажу да би требало рачуне чувати и дуже од споменутих рокова.

Наиме, пракса показује да се знало догађати да становници чувају рачун, одрезак плаћеног рачуна годину дана, након чега га баце. Међутим, предузеће које испоручује одређену услугу покренула би запљену управо унутар тог периода, али би особи коју се терети рјешење односно приједлог о запљени често знали доћи на адресу након тог рока.

Ако је особа бацила доказ о плаћеном рачуну, долази до проблема јер се у том периоду још увијек не може позвати на застару с обзиром на то да, према закону, она није наступила, односно запљења је покренута у ранијем периоду. Стога се предлаже да се рачуни и одресци, заправо, чувају десет година. Управо зато што је то вријеме кад наступа застара за запљењу. Иначе, застара за плаћање режијских трошкова по испостављеним рачунима наступа након протека једне године. Ријеч је о сљедећим потраживањима: накнаде за испоручену електричну и топлотну енергију, плин, воду, за димњачарске услуге и за одржавање чистоће, када је испорука, односно услуга извршена за потребе домаћинства, потраживање радиостанице и радиотелевизијске станице за употребу радио и телевизијског апарата, потраживање поште, телеграфа и телефона за употребу телефона и поштанских услуга, као и друга њихова потраживања која се наплаћују у тромјесечним или краћим роковима, али и потраживање претплате на повремене публикације, рачунајући од истека времена за које је публикација наручена. Застаријевање тече иако су испоруке или услуге продужене. На сваком испостављеном рачуну за претходно споменуте услуге по правилу је одређен рок у којем пружаоц услуге тражи од потрошача да плати трошкове по испостављеном рачуну. Ако дужник испуни застарјелу обвезу, нема право захтјевати да му се врати оно што је дао, чак и ако није знао да је обавеза застарјела.

Треба напоменути да се застара не подразумијева, него се потрошач на њу треба позвати фирми која је издала рачун, и то писаним путем. Ако дође до покретања поступка присилне наплате, често се догађа да фирма која пружа услуге уредно у законском року уручи тужбу у суд, а да је суд због претрпаности туженом уручи тек након 3, 4, 5, па и 6 година. Према раније објављеним подацима, око 1,2 милиона комуналних предмета је на судовима у БиХ. Крајем сваке године у општинске судове широм БиХ велики број тужби пристигне од јавних комуналних подузећа.