У Кравици код Братунца у петак, 5. јануара, биће служен парастос поводом обиљежавања 31 године од великог српског страдања на Божић 1993. године, у том мјесту, рекао је Срни предсједник Борачке организације ове општине Зоран Гвозденовић.

Гвозденовић је појаснио да ће бити служен парастос за 163 Срба из овог мјеста и сусједних заселака настрадалих у Одбрамбено-отаџбинском рату, од којих су њих 49 убиле муслиманске снаге из Сребренице 7. јануара 1993. године.

Он је навео да ће програм обиљежавања великог божићног српског страдања Кравице, као и претходних година, почети у 11.00 часова освештањем реновираног спомен-простора, а затим ће бити служен парастос и прислужене свијеће за покој душа убијених Срба.

За 12.00 часова предвиђено је одавање почасти и полагање цвијећа уз спомен-крст у Кравици за 3.267 погинулих српских цивила и бораца из средњег Подриња и Бирча.

На тај начин биће обиљежена 31 година од великог српског страдања на подручју братуначке мјесне заједнице Кравица.

Етничко чишћење у средњем Подрињу започето је у априлу 1992. године уништавањем свега што је српско.

Муслиманске снаге из Сребренице под командом Насера Орића, уз помоћ јединица са братуначког, власеничког и зворничког подручја наставиле су прогон, убиства и уништавање српског становништва и имовине током цијеле 1992. и почетком 1993. године.

Након бројних злочина почињених у српским селима око Сребренице и Братунца у првој години грађанског рата у БиХ, Орићеви џихадисти су свој крвави пир наставили и 1993. године, када су на православни Божић упали у Кравицу убивши 49 мјештана, а још 80 је рањено. Седам их је нестало и пет их још није пронађено ни након 31 године.

Међу несталима тог дана су двије жене.

На Божић је село опљачкано и запаљено је 688 српских кућа на ширем подручју Кравице.

Уништено је око 2.000 помоћних и 27 друштвених објеката.

Око 1.000 становника остало је без домова у једном дану и кроз сметове се пробило према Дрини избјегавши сигурну смрт преласком у Србију.

Без једног или оба родитеља остало је 101 дијете.

Од почетка рата па све до половине 1995. године муслиманске снаге из Сребренице стално су упадале у српска села око овог мјеста, Братунца, Милића, Скелана и Зворника, убијајући све што стигну, пљачкајући и палећи српску имовину, а заробљене су мучили, масакрирали, одсијецали им главе и показивали их у Сребреници, а забиљежен је и случај да су Ненада Ранкића пекли на ражњу.

Та пракса није прекинута ни након проглашавања Сребренице заштићеном зоном УН у априлу 1993. године.

Од педесетак Срба који су почетком рата остали у Сребреници лојални тадашњој муслиманској власти, преживјела је само једна сенилна старица, док је друга старица Иванка Мирковић у јулу 1995. године нађена заклана на кућном прагу у близини полицијске станице која је у рату била логор за Србе.

Мирковићева је гледала мучења и патње те слушала јауке српских логораша које су тукли и заклали су је зликовци при бјекству из Сребренице да не би свједочила о тим мучењима.

Већина несталих још није пронађена и ексхумирана нити је ко одговарао за њих.

Јединице Насера Орића одмах на почетку рата протјерале су и поубијале српско становништво из Сребренице и оближњих села Дуго Поље, Пећишта, Ковачице, Гостиљ, Гниона, Осредак, Виогор, Студенац и још неких.

Формирале су и логоре за Србе, као што је био логор "пилићарник" у Горњим Поточаримау који су били затворени сви становници српског села Чумавићи, који су били заробљени, а радило се о цивилима.

Касније је формирано још неколико логора у Сребреници и околним селима у којима су мучени и убијани заробљени Срби, који су на почетку рата остали лојални тадашњој муслиманској власти, а који нису преживјели тортуре и живи дочекали слободу.

Након уништавања српских села најближих Сребреници услиједили су упади у нешто удаљенија сребреничка и братуначка села Ратковићи, Карно, Крњићи, Брежани, Магашићи, Загони, Залазје, Сасе, Биљача, Факовићи, Бјеловац, Сикирић, Подравање, па све до упада и масакра у Кравици 7. јануара 1993. године и Скеланима девет дана касније, када је у та два мјеста убијено укупно 114 Срба од којих 70 одсто цивила.

По проглашавању Сребренице заштићеном зоном УН, умјесто демилитаризације настављени су упади из те енклаве у српска села и, изузимајући три села уз Дрину, уништена су сва сребреничка и велики број села у братуначкој и милићкој општини /више од 100 села/, а јединице Насера Орића убиле су око 3.000 Срба, од којих више од половине цивила.

Напади и масакри најчешће су извођени на велике православне празнике као што су Божић, Петровдан, Ђурђевдан, Видовдан.

Зликовци нису остављали живе ни болесне и непокретне, жене, дјецу и старце, а заробљени су умирали након бруталних мучења и тортура. Живог никог нигдје нису остављали. Тако је било и у Кравици.

Заробљеном Анђелку Млађеновићу из Јежестице, пред мајком Савком, одсјекли су главу, завезали је за возило и одвезли у Сребреницу хвалећи се да су убили четника, о чему постоје фотографије, а Савку су, након што је гледала мучења и клања синова, такође, заклали са још неколико цивила, очевидаца тих злочина.

О томе је свједочио Кравичанин Драгомир Миладиновић чији су синови Ратко и Ђорђе погинули тога дана.

Два дана након масакра пронађено је и сахрањено седам масакрираних тијела, а тек послије два и по мјесеца сахрањено је још 42 пронађених унакажених тијела.

Осим Драгомирових синова Ратка и Ђорђа, на Божић су, бранећи нејач и своја огњишта, погинули још браћа Војислав и Радојко Богићевић, Крстивоје и Иван Ђукановић, Анђелко и Драган Млађеновић, Видосав и Миладин Ђокић, те Вујадин и Миладин Долијановић.

У нападу сребреничких муслиманских снага на Кравицу учествовао је, према свједочењу преживјелих мјештана, велики број Бошњака који су се послије рата вратили на подручје Сребренице и Братунца.

Ни 31 годину од српског страдања нико није одговарао за убиства и злочине у Кравици као ни за остале злочине у великом броју наведених српских села у средњем Подрињу, изузимајући двојицу Бошњака који су осуђени за три појединачна убиства на подручју Братунца.

Божићни напад на Кравицу је, према причама преживјелих, али и историјским подацима, био наставак усташког злочина који је почињен на Видовдан 1944. године, када су усташе из околних села запалиле 38 мјештана српске националности у подруму једне куће у селу Зонићи код Кравице.

Међу запаљенима су били једногодишња Јефа и шездесетчетворогодишњи Павле и Василије Павловић.

За тај злочин нико није одговарао и поучени тим сазнањем потомци кољача из Другог свјетског рата починили су нови злочин вјерујући да поново неће нико одговарати, што се нажалост, обистинило.

Организатори овог комеморативног скупа су Борачка организација и општина Братунац, те мјесна заједница и Црквена општина Кравица.