Марија, Марко и Лука су ми највећи поклон у животу, највеће благо за које сам се борила и изборила иако су ми редом љекари у Бањалуци на почетку трудноће савјетовали да бар једно живо родим и да сама останем жива, те да од двоје дјеце, испоставиће се оба сина, дигнем руке, каже Марија Крупљанин из Бањалуке.

Ни она, а ни супруг нису имали срца да прекину живот за двоје дјеце, те је вјеровала како ће трудноћу изгурати до краја.

- Ни супруг ни ја нисмо имали срца да убијемо двоје длеце, па шта нам бог да! И дао нам је све! И то захваљући томе што смо дошли у Београд код проф. др Жељка Миковића, уз чију помоћ сам изнијела трудноћу - каже за Курир ова мајка.

Маја је са супругом Дамиром Селимановићем из Института за неонатологију у Београду извела ћеркицу Марију, с којом ће прославити и Нову годину. И Марко ће ускоро, а Луку, који је на рођењу имао 940 грама, још ће мало чекати.

- Лука је још на респиратору, на интензивној њези, али стабилно, и полако га припремају да га преведу у полуинтензивну. Марко, његов једнојајчани близанац, имао је 1.440 грама, а Марија, која је имала само свој простор у стомаку, била је највећа - 1.700 грама, те је прва и изашла кући - каже за Курир Маја, која се 18. новембра породила у ГАК "Народни фронт".

Успјела је Маја и мимо многих црних прогноза да изгура трудноћу. Али пут дотле био је посут сузама и великом борбом.

- Три године смо покушавали да имамо дјецу, па како се није дало отишли смо на вантјелесну оплодњу у Бањалуци, гдје и живимо. Успјела је из првог, враћена су ми два ембриона, те смо се надали да ћу родити близанце. Али један ембрион се подијелио и настали су једнојајчани близанци. Носила сам тројке! Радост, али и проблем - прича Маја.

Доктори јој, а одлази од једног до другог по цијелој Бањалуци, говоре да неће моћи да изнесе сва три плода.

- Имам тромбофилију, а и да немам тако озбиљну болест, таква трудноћа, како су ми сви рекли, компликована је сама по себи. Код једнојајчаних близанаца може да се развије тзв. трансфузијски синдром, да један близанац, на примјер, живи на рачун другог или да један не добија уопште крв, а други добија превише. Говорили су ми и да могу да одумру оба плода и онда бих изгубила све троје, па добила сепсу и сама изгубила живот - наводи Маја.

Проф. др Жељко Миковић каже да случај какав је Мајин, када једнојајчани близанци дијеле постељицу, представља заиста ризичну трудноћу.

- Могуће су бројне компликације типичне за такву врсту трудноће. Иначе, то да два плода имају заједничку плаценту могуће је само у људском роду и знатно компликује трудноћу. Само по себи онемогућава и ембриоредукцију, којом би се у раној трудноћи те тројке превеле у двојке, где би свако имао своју плаценту. Једина могућност због те заједничке постељице је ембриоредукција оба плода, што Маја није хтела да учини, а што јој ни сам нисам предложио јер сам видео колика је њена жеља да роди све троје. Видело се на ултразвуку да бебе имају потенцијал да се роде. Одлучили смо да се боримо и успели смо - каже за Курир проф. Миковић.

Била је девета недјеља трудноће када су јој савјетовали ембриоредукцију - да одстрани два плода и остави само један.

- Тражили су да убијем близанце. Чак су ми говорили да ће до 12. недјеље доћи до природне редукције и да ће сами нестати. Плакала сам ко киша! Шта бих друго кад ти дође доктор и каже: "Не постоји шанса да све троје преживе. Угрозићеш и себе и сва три плода!" Шта ће ти троје дјеце, роди једно, чула сам небројено пута - говори Маја.

- Нисам имала срца да то урадим, па шта буде и са бебама и са мном. Не бих могла да живим с тим да практично убијем двоје дјеце. Супруг поготову, он је од првога дан славио што су тројке. Кад сам престала да плачем, концентрисала сам се на то како трудноћу да изнесем до краја. Од тада смо размишљали само позитивно, супруг је био огромна подршка.

Кад су сузе стале, кренула је Маја да чешља по интернету разне групе на мрежама на којима су жене дијелиле своја искуства и да, како каже, потражи некога стручнијег.

- Сазнала сам за професора Миковића у "Народном фронту", чак нисам ни знала да је директор те болнице. Одмах сам отишла у Београд. На првом прегледу је дуго ћутао, а на крају је само рекао: "Супер су ти ове бебице, сад треба да их родиш."

- Није било срећније особе од мене - вели Маја, која је тада била у 12. недјељи трудноће.

Изнајмили су стан у Београду и услиједиле су контроле, па и редовно лежање по неколико дана у "Фронту". Управо у чекаоници "Фронта", ауторка текста љетос је упознала Мају. Учитељица из Бањалуке била је највеселија у крцатом холу болнице.

- Знам да има још доста да лежим, али знам и да ће све бити у реду. Професор је рекао да морамо да изгурамо до 32. недјеље. И изгураћемо! "Је ли тако, бебице моје?" - смијала се тада док је руком држала стомак.

Фото: kurir.rs/Приватна архива

Тежина на рођењу

Марко 1.440 - први рођен Марија 1.700 - друга рођена Лука 940 - трећи рођен

И изгурала је! Трудноћа је, како каже, текла уредно. На чак три недјеље прије порођаја, јер се није знало колико ће дуго да издржи, легла је у "Фронт" да чекају тај дан. Урадила је све неопходне анализе, све је било у реду. И гурала дан по дан. Сваки је био драгоцјен, да бебе добију на тежини, да се развију.

- Била сам '31+3', односно у 32. недјељи када ми је тог 18. новембра пукао водењак и урађен хитан царски рез. Након седам дана из 'Фронта' пребачени смо на Институт за неонатологију. Лука је још на респиратору, али је ипак стабилно, добио је 500 грама. Марија је супер, изашла је са 2.575 грама, а Марко већ има 2.025, а ја ћу сваког дана од осам до 16 сати у дневну болницу Института, да будем уз синове и касније Луку кад Марко изађе - каже Маја, па истиче:

- Најљепши поклон и најљепша Нова година у животу. Било нас је двоје, сад нас је петоро. Ништа нам друго у животу не треба. Само да смо живи и здрави. Срећно свима 2024! Да се сви радујемо.

Пише: Јелена С. Спасић