На 21. октобра 1941. године њемачка војска је починила један од највећих злочина у Другом свјетском рату, стрељавши у Крагујевцу више хиљада људи, а међу њима и неколико стотина ученика средњих школа, као и дјеце млађе од петнаест година.

Овај масакр био је одмазда за догађаје који су се збили неколико дана раније. Наиме, од почетка јесени, да би се смањио отпор и заплашило становништво у Србији, њемачки командант Франц Беме издао је наредбу да се за једног убијеног њемачког војника стријеља сто, а за рањеног педесет људи, првенствено комуниста, мада је, ипак, на првом мјесту био квантитет. Директан повод за стријељање у Крагујевцу били су њемачки губици које су претрпјели у борбама са четницима и партизанима на путу Крагујевац-Горњи Милановац, када их је погинуло десет, а рањено двадесет и шест, што је значило да за казну треба стријељати 2.300 Срба.

Четници су сматрали да резултати њихових акција не оправдавају штету и патњу које се наносе цивилном становништву. Њихов циљ је био да сачувају становништво, а не да га уништавају. Стога су надаље били све више против активних дејстава; ускоро су неки чак постигли и узајамно корисне споразуме са непријатељем.

Партизани, с друге стране, с правом комунистичком рјешеношћу, одбијали су да их ма какве препреке или репресалије одврате у постизању задатака које су себи поставили. Они уопште нису водили рачуна о сопственим животима. А што се тиче цивила, и они су се налазили у првој борбеној линији и пружала им се иста прилика да херојски гину. Што су Нијемци стрељали више грађана и више села спаљивали, толико су партизани сачекивали у засједама више непријатељевих колона, и рушили више мостова. То је била тешка одлука, нарочито за људе који су се борили на својој родној територији, али су је на крају оправдали догађаји и поштовање које су Њемци мимо своје воље морали да покажу према партизанима, поштовање које не би могла да изазове ни најмања помирљивост.

Fitzroy MacLean – вођа британске војне мисије у Југославији

Са хапшењима се почело већ 18. октобра, када је у Крагујевцу ухапшено шездесетак комуниста и Јевреја. Како је то било далеко од потребног броја, дошло се на идеју да се покупе и стријељају мушкарци по околним селима, за која су Нијемци сумњали да су „заражена“ комунизмом. Тако се са егзекуцијом уствари почело 19. октобра у селима Маршићу, Мечковцу и Грошници, гдје је, према подацима (који варирају) тога дана стријељано између 410 и 420 особа, а двадесетак је успјело да побјегне. Ни тај број није био довољан, а постојала је и опасност да се тим темпом, због времена које је потребно за скупљање људи на тај начин, и животи њемачких војника доведу у опасност. Због тога је донијета одлука да се стријељање настави у Крагујевцу. Град је још исте вечери блокиран, а сутрадан ујутру почело се са „сакупљањем“ људи. Скоро да није било никаквог отпора, јер су Нијемци дали саопштење да се ради о замијени докумената, те да ће се сви још исте вечери вратити кућама, као и зато што је постојала опасност по породице оних који би покушали да се супротставе или побјегну. Људи су одвођени са радних мјеста, из цркава, са улица и из школа, и затварани у четири топовске шупе на периферији града. Прије тога би били претресани и одузимани су им сви лични предмети.

Ипак, неки су успјели нешто да прошверцују, па тако данас у Музеју у Крагујевцу постоји четрдесетак опроштајних порука написаних породицама и најдражима. Не зна се тачан број затворених тога дана, али се процјене крећу између 6.000 и 10.000 људи. У баракама није било свјетла, није им дата вода, нити храна, а пошто их је било на хиљаде у свакој, скоро да није могло ни да се сједне. Нужду су, такође, обављали унутра, а врата од бараке су се отварала једино да би увели нове, или прихватили оне који су пристајали да постану љотићевци. Држањем у тим условима током 24 сата људи су, доведени до очаја, када је стријељање почело, углавном одлазили мирно, жељећи да се све што прије заврши. Прво је, тог 20. октобра, стријељана група која је била ухапшена раније, а потом је на данашњи дан у седам сати ујутру, у групама од по сто људи, почело извођење осталих неколико хиљада до падина сушичког и ердоглијског потока, одакле је било тешко побјећи, гдје су их чекале групе од 30 до 50 Нијемаца.

Нијемци су тог пакленог дана стријељали и 217 малољетника. Ликвидирали су 23 ромска клинца који нису имали ни 15 година. Најмлађи „чистач ципела“ је имао само 11. Убијајући српску младост, пуцали су у 194 момака који никад нису постали делије. Убили су, међу њима и 60 гимназијалаца и ученика Учитељске школе. Убили су читаве разреде. Стријељали су и чувено пето три.

Али нису могли да стријељају српску душу и пркос. Када су упали у један разред Учитељске школе, у намјери да одведу ученике, наставник је младићима, пред запрепашћеним Нијемцима, наредио да не устају, да не иду никуд, јер су на часу, у школи гдје и треба да буду и да остану на својим мјестима. Онда се десило нешто потпуно неочекивано. Та српска непослушност је спасила читаво одјељење, јер Нијемци, изненађени оваквом реакцијом, једноставно нису одвели са собом никога.

Овакав заштитнички однос професора према својим ученицима је до митских размјера узнијела неисказана реченица Милоја Павловића, директора крагујевачке Гимназије: „Пуцајте, ја и сада држим час“.

Крагујевчани су били распоређивани у неколико редова, а потом би Нијемци пиштољем убијали оне који нису били мртви након стријељања. Војници су били постављени у два реда, а за случај бјекства, на падинама су се на више мјеста налазили и митраљези. Ипак, неколицини је успјело да побјегну, иако се већина покушаја бјекства, само на томе и завршила. О тачном броју убијених тога дана, такође, постоје опречни подаци. На суђењу у Нирнбергу се појавио број од 7.000 погинулих, иако данас постоје лични подаци за око 3.000 особа. У сваком случају, то је више него што су Нијемци намјеравали да стријељају због одмазде.

- Убијање су вршили на сљедећи начин: они су узимали људе по групама… и тако их под јаком стражом водили на губилишта, која су се налазила код Сушичког потока, Шумарица и топовских шупа. Губилишта су се отезала на десетине километара. Ту су их убијали из митраљеза, пушкомитраљеза и пушчаним плотунима […] Дотле су сви остали, који су чекали на ред да иду на губилишта, слушали клокотање митраљеза, пушкомитраљеза и прасак пушака, а они пак који су били на путу за губилиште имали су прилике, уочи саме смрти на неколико минута, и све то да виде својим очима.

Свједочење о масакру цивила у Крагујевцу

Значајно је поменути и то да су у Србији војници Вермахта били углавном трећепозивци, дакле људи који су у мирнодопским условима били породични људи, радници, чак професори, као мајор Кенинг који је био професор теологије или капетан Фидлер, који је био директор Високе школе техничких наука.

Послије рата, простор на коме је извршено стријељање претворен је у меморијални парк, на чијем улазу је 1976. године подигнут Музеј "21. октобар". Од тридесет масовних хумки, колико постоји, до сада је умјетнички обликовано десет, а свакако најпознатији од тих споменика је Споменик стријељаним ђацима и професорима, који је постао симбол читаве те трагедије и који обиљежава мјесто на коме почивају јунаци "Крваве бајке" Десанке Максимовић.