Током цијеле трудноће Јелена и Филип Симин из Панчева уживали су и радовали се бебици. Све је било потпуно савршено и ни на тренутак нису посумњали да нешто неће бити у реду.
Када је 24. јула 2016. године Јелена (24) донијела на свијет маленог Уроша, није ни слутила каква им тешка борба предстоји. Нису се предали ни једног тренутка, па сада с радошћу гледају како Урош пуза и покушава да направи прве кораке.
– Када сам се породила, дијете су ми само на тренутак ставили на груди и потом га без објашњења однијели. Девет дана провео је на дјечјем одјељењу, а нико ми ништа није говорио – каже ова храбра мајка.
Ништа није указивало ни на какав проблем осим чињенице да је беба мала, а дошао је на свијет са свега 2.260 грама. Малени Урош се до децембра водио као потпуно здраво дијете, а она је послије пола године примијетила нешто чудно.
– Урош је имао шест мјесеци када сам установила да не диже главу. На своју руку тражила сам упут за физијатра, који нас је даље упутио у „Тиршову“ – прича.
Тамо им је речено да Урош болује од хипертрофије мишића, а убрзо након тога добио је и дијагнозу микроцефалије, малог обима главе. Урош је, иначе, на рођењу имао на мозгу цисте, које су љекари пратили и које су с временом нестале, али су, како се испоставило, остали ожиљци на мозгу. Међутим, у дијагнозу микроцефалије тешко је било повјеровати, јер дјеца с тим обољењем имају врло карактеристичан изглед главе, који Урош нема. Ипак, чињеница је била и да му је обим главе увијек на доњој граници за његов узраст.
Осјетила сам да нешто није како треба
Тако су Јелена и Урош редовно ишли на терапије, али Јелена је осјећала да је нешто друго посреди. Онда, децембра 2017. године, заказују магнетно снимање главе. У том тренутку Урош има годину дана и неколико мјесеци, а након прегледа сестра је Јелени дала папир с налазима. Тумачење је могла да чује тек за три недјеље.
– Од свега написаног разумијела сам само да налаз иде у прилог тешкој аномалији на мозгу – сјећа се Јелена.
Тада је коначно услиједио разговор с неурологом и коначно се сазнало од чега мали Урош болује. У питању је тешко оштећење коре мозга – церебрална парализа.
– Мајко, не очекујте од њега ништа. Живјеће као биљка, све што уради биће право чудо – речено је тада Јелени. А онда је услиједила и реченица за коју је љекар мислио да је утјешна: „Само да знате, оваква дјеца имају кратак животни вијек.“
Савјетовали су ми да дигнем руке од дјетета
Од тог тренутка креће њихова борба и потрага за терапеутом који ће бити вољан и умјети да ради с Урошем. Иако се сусретала са савјетима да од дјетета просто дигне руке, Марија је упорно трагала за неким ко би помогао њој и њеном сину. Први корак био је Специјална болница за церебралну парализу и развојну неурологију. Тамо је Урош показао прве знакове напретка, а онда је септембра 2019. године чула за један центар у Београду, гдје су, како каже, доживјели чудо.
– Другог септембра Урош је био дијете које једва зна да сједне и покушавао је да из лежећег стања сам пређе у сјед. У октобру смо кренули на вјежбе у један специјализовани центар и, на изненађење свих нас, Урош је већ за недјељу дана пропузао. Претходни терапеути говорили су ми да то никад неће моћи и да треба да покушамо одмах с проходавањем, иако то нема никаквог смисла – каже нам Јелена.
Урош тамо рапидно напредује, па је у међувремену успио и да се дигне самостално, да клечи на коленима, а тренутно прави прве покушаје да закорачи.
– Мени је савршено јасно да Урош никада неће моћи да хода и функционише као друга, здрава дјеца, али видим и да може да напредује. Сада ми је циљ да га што више осамосталим. Ако може сам да хода, да се обуче, оде до тоалета и каже нам шта му треба, сматраћу то довољним. Све преко тога је благослов – искрена је.
Међутим, терапија као и путовања од Панчева до Београда су скупа. Јелена каже да мјесечно на лијечење дјечака одлази око 200.000 динара. Труде се и сналазе како знају и умију да обезбиједе та средства, а врло је тешко. Организују добротворне журке, прикупљају помоћ и вјерују да ће се рјешење свакако наћи сада када има потврде за наду да ће Урош заиста ускоро самостално ходати. Било би дивно да држава брже препозна проблеме нас родитеља који бијемо овакве битке.
Јелена каже да ову борбу лакше подноси захваљујући супругу.
– Сваки брачни пар који се сусретне с оваквом препреком има и успона и падова. То не треба никог да изненађује, јер то јесте велики ударац. Сазнање о болести дјетета помјери вас из коријена и преусмјери живот у једном једином правцу, у борбу за корак, глас, ријеч. Филип је најбољи тата на свијету и сигурна сам да ће вам и Урош то рећи једног дана када буде проговорио – с осмијехом и огромним оптимизмом каже Јелена, пише Жена блиц.
