Жене на селу чине четвртину свјетског становништва, углавном нису власнице имања, али су зато главна радна снага у својим домаћинствима.

Примјер успјешне жене са села је Раденка Тешић, која са лакоћом води породично имање у Тобуту подно Мајевице, општини Лопаре.

Међу првима у селу се укључила у рад Удружења “Агромајевица”, захваљујући којем је добила пластеник, па се осим ратарством и сточарством почела бавити и пластеничком производњом.

– Пластеник је велика инвестиција и не бих могла да га приуштим из кућног буџета. Сада лакше производим и продајем поврће и тако стичем додатни приход. Много ми значи што имам свој динар. Осим тога, учествујем на сајмовима, успостављам пословне контакте. То је и прилика да се дружимо, јер жене са села мало времена имају за себе – каже Раденка.

Окупља друштво и када се ради, али и одмара.

– Прискочимо у помоћ и кад се сено скупља, бере кукуруз, “успремају” шљиве. Зато, кад дођу зимски мјесеци, па нема толико посла на имању, имамо више времена за себе. Позовем комшије и родбину. На трпезу изнесем све домаће и фришко. Углавном оно што сам сама припремила. Има ту старих јела, али и специјалитета које тек испробавам – каже Раденка.

Много јој је драгоцјена и подршка најближих.

– Све што радим, радим како би моја породица имала солидан и лијеп живот. Дјецу школујем. Треба да заврше факултете, али их треба мотивисати и да остану на селу, јер нигдје није љепше него у завичају – поручује она.

Прије 17 година у ово село стигла је и једна Молдавка, Зинаида. Удала се у Миљановиће, родила троје дјеце.

Активно се укључила у живот села, али и показала велико умијеће у пољопривреди. Међу првима је, каже, засадила 2.000 садница парадајза, као и 1.300 паприке, што је за Мајевичане сасвим неуобичајено.

– Ризиковала сам и успјела. Имала сам чак пет тона парадајза и све сам продала – каже Зинаида и поручује женама да раде оно што воле, а успјех неће изостати.

И Славица Прелић из Тобута живи од пољопривреде. Сваки дан јој је, каже, радни. Нема ни  викенда ни свеца, а ни на годишњи никада не иде. Ипак, не жали се.

– Имамо дивну природу, чист ваздух, квалитетну воду. Једемо здраву храну. Имамо своје поврће, воће, млијечне производе. Све без адитива, хемије. Није лако, али срећна сам овдје – каже Прелићка.

Проблеме, али и благодети живота на селу заједнички су и женама у Семберији.

Слободанка – Цица Цацановић из семберског села Голо Брдо увијек је имала свој циљ. Некада су се она и муж бавили пољопривредом, држали стоку, али су увијек тежили бољем животу.

И успјели су, основали су фирму коју су данас преузела дјеца, а захваљујући доброј организованости, разумијевању и слози у кући нижу успјехе.

Тако је и данас, живе у заједничком домаћинству са сином. Сви су једни другима подршка као што је и Цица била многим женама у селу, којима је скретала пажњу да морају имати и вријеме за себе.

– Не смију жене на селу да запостављају себе. Не само да буду у кухињи, пластенику, штали и на њиви. Морају да се среде и изађу са другарицама, да развијају социјални и друштвени живот. И важно је да имају хоби. Мој хоби је да возим мотор. Ја зачас сједнем на мотор и са другарицама на кафу. То ме учини задовољнијом и срећнијом. А све своје обавезе стигнем да завршим – каже Цица.

Од жена зависи оживљавање села

Иако се положај жена у руралним подручјима временом побољшава, оне се и даље суочавају с бројним проблемима.

Финансијска зависност од мушкараца, слабе могућности економског оснаживања и недовољан приступ здравственим, образовним и културним установама и другим ресурсима, само су неки  од најочитијих.

Жене су витални фактор од кога зависи оживљавање села и рурални развој у цјелини, те њихов неповољан положај и проблеми с којима се суочавају не смију бити маргинализовани, упозоравају и невладине организације које брину о правима жена.