Социолог из Источног Сарајева Владимир Васић сматра да данас дјеци, али и родитељима, недостају два фамозна "О" – одговорност и обавеза.

Он објашњава да се савремено друштво креће у оквирима сладуњавих психологија које га обликују у правцу индивидуализма и хедонизма, гдје се константно бомбардује информацијама у контексту "људских права" и "слобода", а врло вјешто се изостављају одговорност и обавеза.

- Беспредметно је говорити о посљедицама уколико не посветимо адекватну и неопходну пажњу узроцима, али ми упорно то чинимо – бавимо се искључиво свршеним послом и, у овим трагичним данима, посљедицама.

Сада је скоро па небитно ко је заказао – сви смо заказали и сви носимо дио одговорности али ништа не добијамо ако се сакријемо иза плашта тог општег социјалног алибија колективне одговорности и кривице. Поражени смо сви - наводи Васић за Срну.

Комуникација треба да буде у троуглу "дијете – родитељ – школа"

Коментаришући трагичне догађаје у Србији и њихове могуће импликације у окружењу,
Васић напомиње да се одговорност огледа у евидентно лошој комуникацији, првенствено, на релацији дијете – родитељ – школа.

Према његовим ријечима, у том троуглу крије се велики дио узрока за посљедице којима тренутно свједочимо.

- Комуникација у основи мора да буде двосмјерна, а очито да је у `каналу` комуницирања неко заказао. Вријеме је да ствари називамо правим именима! Поједини родитељи васпитавају мале недодирљиве богове.

Они не дозвољавају да се њиховом божанству било ко обрати сем идолопоклонички, али никако да схвате чињеницу да та њихова `света телад` могу да направе озбиљне и катастрофалне проблеме - упозорава Васић.

Он сматра да би акценат едукације, а у контексту неопходне комуникације, у конкретним случајевима требало ставити на родитеље тако што ће се оспособити да приме информацију да је њихово дијете деструктивно, те како на то да одговоре и да је даље репродукују.

- Чињеница је да сви волимо своју дјецу и то је наша дужност, најсветија, али љубав мора да произилази из одговорности - истиче Васић.

Према његовој оцјени, уколико дијете нема развијене радне навике које произилазе из, за њихов узраст прикладних, обавеза, то је већ предуслов и трасиран пут за предделинквентно и делинквентно понашање.

- Развијањем радних навика код дјетета чинимо да се осјећа корисним и важним у друштву, а самим тим и функционалним што код њега изазива осјећај интеграције у друштво, а не одбачености, коју управо видимо као кључан индикатор девијације – односно као немогућност социјалне адаптације на прихватљив начин - наводи Васић.

Дјеца не смију бити жртве хедонизма и потрошачког друштва

Он тврди да су дјеца само "колатерална штета дрске и безобзирне потрошачке и конзумеристичке маније савременог друштва, гдје се хедонизам и егоизам гурају у етар".

Према његовим ријечима, занемарују се, у јавном простору, тежина изговорене ријечи, док је култура дијалога одговорних лица на најнижем могућем нивоу, а формати забаве и начин употпуњавања слободног времена су на крајњим гранциама вулгаризма и девијације.

- Систем вриједности и интересовања темељимо на материјалном – начин на који, појединци, а то дјеца виде, долазе до материјалног благостања често је ван законских оквира. Криминалци, насилници, `ријалити диве` као савремене музе култуивисања, преступници свих врста, тзв. естрадна елита у бљештавилу кича и шунда – намећу се као оквири понашања.

И то не само младима и дјеци, већ нажалост и зрелим људима. Слободно вријеме данас се конзумира у кладионицама и коцкарницама, а за то нису крива дјеца већ они који су од те пошасти направили уносан бизнис - упозорава Васић.

Он поручује да, ако узмемо у обзир све наведено, што представља само дјелимично сагладавање ситуације, кристално јасна је слика као одговор на питање – ко нам и како васпитава дјецу и у шта нам израстају нове генерације?

- Сматрам да је неопходно системски рјешавати проблем. За почетак направити озбиљне ревизије у васпитно-образовним и васпитно-корективним установама – центрима за социјални рад и другим специјализованим установама за рад са осјетљивом популацијом.

Кадровски додатно ојачати институције, постојеће кадрове оспособљавати и едуковати их у са савременим кретањима проблематике којом се баве. На одговорне позиције именовати професионалце а не партијски лојалне играче - поручује он.

Ово што нам се сада дешава, каже Васић, продукт је наше вишегодишње шутње и гурања под тепих проблема и њиховог грубог занемаривања, јер смо дозволили, и сад је касно, да нам на површину исплива сам олош и шљам и са дна засједе на сами врх медијског и јавног седла обликујући нашу реалност и претварајући је у апокалипсу чији су они успјешни јахачи!

Сада су сви аларми у друштву упаљени, на потезу су институције!

- Сви аларми су упаљени! Крајње је вријеме да ствари већ једном називамо кристално јасним именима и кренемо да исте рјешавамо – криминалцима није мјесто у забавним форматима нити у медијима и јавном простору, људима са деструктивним понашањима и евидентним поремећајима потребна је помоћ, а не 24-часовни простор у оквирима `шоу програма` за широке народне масе.

Уколико не понудимо дјеци алтернативу за деструкцију, не смијемо ни ријеч проговорити да их осудимо јер они репродукују све оно што виде и што им ми сервирамо као главно јело! Не смије дјеци бити на менију деструкција као једини могући механизам рјешавања проблема било да је ријеч о аутодеструкцији или овоме чему свједочимо данас – масовно и окрутно поступање према другим људима - наглашава Васић.

Васић закључује да, првенствено, дјеци у процес сазријевања и одрастања треба вратити два "О", па ће се тек онда моћи говорити о ауторитету и поштовању, а све мање, у том случају о деструктивности и злочинима оних који су највредније што имамо и чија недјела, у дане ове, раздиру душу и цијепају срце на пола.

Пише: Огњен Беговић