Србија из године у годину има све мање квалификованих мајстора јер је армија ових људи у потрази за већим зарадама напустила земљу, а њихова мјеста заузели су недовољно стручни радници из других земаља. Оно мало што их је остало своје услуге папрено наплаћује на које морате да чекате и мјесецима.
Листа дефицитарних занатлија је подужа, од зидара, молера, водоинсталатера, гипсара, тесара, електричара, а њихов недостатак не само што грађанима ствара проблеме, већ озбиљно почиње да нарушава и функционисање многих компанија, посебно оних у грађевинарству. Да би превазишле овај проблем ангажују недовољно стручне радника из Индије, Албаније, Румуније, Сјеверне Македоније. Таква радна снага је јефтинија а њихове услуге су значајно нижег квалитета.
Послодавци постају свјесни да лош квалитет услуга може да им наруши пословну репутацију због чега на различите начине покушавају да дођу до домаћих занатлија, па су све чешћи огласи у којима им нуде менаџерске зараде од 2.000 евра али чини се да ни то није довољан мамац да до њих дођу. Разлог за то је дефицитарност занатлија и у свијету, посебно у скандинавским земљама и западној Европи, гдје су наши мајстори на цијени па могу да зараде од 4.000 па до 6.000 евра мјесечно.
Зато ако се дословно примени тржишни принцип понуде и потражње, онда због мале понуде квалитетних мајстора, а велике потражње за њиховим радом, ускоро би у Србији њихове руке могле да буду значајно скупље. А да нису ни сада јефтине за српске прилике, показују бројни примјери, гдје вам за најобичнију услугу водоинсталтера, треба најмање 5.000 динара, јер вам је у цијену урачунат и долазак. Да не говороимо о оним компликованијим, гдје примера ради рушење зидова у стану од 50-ак м2, иде до 1.000 евра, за посао од два до три дана.
Стручњаци, али и предузимачи наводе да ако се нешто не предузме од стране државе прети опасност да и новоизграђене, велелепне зграде, неће имати ко да одржава,док би грађани приучене мајсторе плаћали непримерено квалитету који су добили.
– Ситуација је алармантна јер на тржишту нема добрих занатлија јер су они квалификовани отишли у иностранство због значајно већих зарада, које се крећу од 4.000 до 5.000 евра. Такве зараде су мамац за њих јер, поред тога што сезонски нису ангажовани, плаћа им се социјално и пензијско осигурање, али и сваки сат прековременог рада – објашњава за Блиц Бизнис С.М предузимач који се овим послом бави 10. година.
Он додаје да да такву трку домаћи послодавци не могу да издрже са странцима.
– Ми не можемо мајсторе да платимо колико то могу у Холандији или другим скандинавским земљама, које су постале главне пословне дестинација за наше занатлије. Високе зараде им дају и у европским земљама па је дневница од 40 евра, и сваки прековремени сат, који ја плаћам, за њих мало. Мој гипсар је тако могао да мјесечно заради и до 1.500 евра и да бар још 1.000 стави у џеп ван радног времена, напустио ме је и отишао у Холандију. Проблем је велики јер подаци показују да нема заинтересованих младих људи да се школују за занате, па пријети опасност да завладају приучени мајстори и неквалитетне и небезбједне услуге – каже С.М.
С њим се слаже и Горан Родић из Грађевинске коморе Србије.
– Ми годинама уназад имамо стални одлив радне снаге у области грађевинске индустрије, а са друге стране стални прилив неквалификоване радне снаге. Ниједан прави мајстор неће да ради за багателу па они који су остали у Србији хоће да буду плаћени као у Европи, која такође има проблеме са квалификованим мајсторима. Наши људи су у Европи тражени јер су прошли добре школе, односно занат су поред учионице пекли и на градилиштима великих фирми, које су их и додатно оспособљавале. Сада тога нема а према мојим сазнањима, у целој Србији се школује само 30 занатлија за послове грађевинарства – наводи Родић за Блиц Бизнис.
Он додаје да ако се нешто не промијени, пријети опасност да завладају нешколовани људи из неразвијених земаља.
– То може да доведе да неће имати ко да одржава системе, од инфраструктуре до стамбених објеката, као што су путеви, тунели, јавна расвета, лифтови, водовод, канализација, електроинсталације, климе. Да се то не деси држава треба да створи услове да се ови људи адекватно плате и оспособе у домаћим компанијама које још увијек имају углед. То оспособљавање подразумева и систем школовања као код Нијемаца, код којих ђаци осам сати проводе на градилишту а два у учионицама. Само тако може да се превазиђе тренутна ситуација у којој је мајстор господин а купац пролетер – каже Родић.
