Srbija iz godine u godinu ima sve manje kvalifikovanih majstora jer je armija ovih ljudi u potrazi za većim zaradama napustila zemlju, a njihova mjesta zauzeli su nedovoljno stručni radnici iz drugih zemalja. Ono malo što ih je ostalo svoje usluge papreno naplaćuje na koje morate da čekate i mjesecima.

Lista deficitarnih zanatlija je poduža, od zidara, molera, vodoinstalatera, gipsara, tesara, električara, a njihov nedostatak ne samo što građanima stvara probleme, već ozbiljno počinje da narušava i funkcionisanje mnogih kompanija, posebno onih u građevinarstvu. Da bi prevazišle ovaj problem angažuju nedovoljno stručne radnika iz Indije, Albanije, Rumunije, Sjeverne Makedonije. Takva radna snaga je jeftinija a njihove usluge su značajno nižeg kvaliteta.

Poslodavci postaju svjesni da loš kvalitet usluga može da im naruši poslovnu reputaciju zbog čega na različite načine pokušavaju da dođu do domaćih zanatlija, pa su sve češći oglasi u kojima im nude menadžerske zarade od 2.000 evra ali čini se da ni to nije dovoljan mamac da do njih dođu. Razlog za to je deficitarnost zanatlija i u svijetu, posebno u skandinavskim zemljama i zapadnoj Evropi, gdje su naši majstori na cijeni pa mogu da zarade od 4.000 pa do 6.000 evra mjesečno.

Zato ako se doslovno primeni tržišni princip ponude i potražnje, onda zbog male ponude kvalitetnih majstora, a velike potražnje za njihovim radom, uskoro bi u Srbiji njihove ruke mogle da budu značajno skuplje. A da nisu ni sada jeftine za srpske prilike, pokazuju brojni primjeri, gdje vam za najobičniju uslugu vodoinstaltera, treba najmanje 5.000 dinara, jer vam je u cijenu uračunat i dolazak. Da ne govoroimo o onim komplikovanijim, gdje primera radi rušenje zidova u stanu od 50-ak m2, ide do 1.000 evra, za posao od dva do tri dana.

Stručnjaci, ali i preduzimači navode da ako se nešto ne preduzme od strane države preti opasnost da i novoizgrađene, velelepne zgrade, neće imati ko da održava,dok bi građani priučene majstore plaćali neprimereno kvalitetu koji su dobili.

– Situacija je alarmantna jer na tržištu nema dobrih zanatlija jer su oni kvalifikovani otišli u inostranstvo zbog značajno većih zarada, koje se kreću od 4.000 do 5.000 evra. Takve zarade su mamac za njih jer, pored toga što sezonski nisu angažovani, plaća im se socijalno i penzijsko osiguranje, ali i svaki sat prekovremenog rada – objašnjava za Blic Biznis S.M preduzimač koji se ovim poslom bavi 10. godina.

On dodaje da da takvu trku domaći poslodavci ne mogu da izdrže sa strancima.

– Mi ne možemo majstore da platimo koliko to mogu u Holandiji ili drugim skandinavskim zemljama, koje su postale glavne poslovne destinacija za naše zanatlije. Visoke zarade im daju i u evropskim zemljama pa je dnevnica od 40 evra, i svaki prekovremeni sat, koji ja plaćam, za njih malo. Moj gipsar je tako mogao da mjesečno zaradi i do 1.500 evra i da bar još 1.000 stavi u džep van radnog vremena, napustio me je i otišao u Holandiju. Problem je veliki jer podaci pokazuju da nema zainteresovanih mladih ljudi da se školuju za zanate, pa prijeti opasnost da zavladaju priučeni majstori i nekvalitetne i nebezbjedne usluge – kaže S.M.

S njim se slaže i Goran Rodić iz Građevinske komore Srbije.

– Mi godinama unazad imamo stalni odliv radne snage u oblasti građevinske industrije, a sa druge strane stalni priliv nekvalifikovane radne snage. Nijedan pravi majstor neće da radi za bagatelu pa oni koji su ostali u Srbiji hoće da budu plaćeni kao u Evropi, koja takođe ima probleme sa kvalifikovanim majstorima. Naši ljudi su u Evropi traženi jer su prošli dobre škole, odnosno zanat su pored učionice pekli i na gradilištima velikih firmi, koje su ih i dodatno osposobljavale. Sada toga nema a prema mojim saznanjima, u celoj Srbiji se školuje samo 30 zanatlija za poslove građevinarstva – navodi Rodić za Blic Biznis.

On dodaje da ako se nešto ne promijeni, prijeti opasnost da zavladaju neškolovani ljudi iz nerazvijenih zemalja.

– To može da dovede da neće imati ko da održava sisteme, od infrastrukture do stambenih objekata, kao što su putevi, tuneli, javna rasveta, liftovi, vodovod, kanalizacija, elektroinstalacije, klime. Da se to ne desi država treba da stvori uslove da se ovi ljudi adekvatno plate i osposobe u domaćim kompanijama koje još uvijek imaju ugled. To osposobljavanje podrazumeva i sistem školovanja kao kod Nijemaca, kod kojih đaci osam sati provode na gradilištu a dva u učionicama. Samo tako može da se prevaziđe trenutna situacija u kojoj je majstor gospodin a kupac proleter – kaže Rodić.