Иран, Ирак, Кувајт, Уједињени Арапски Емирати и Саудијска највећи су свjетски произвођачи нафте, а Катар је један од највећих свjетских произвођача природног гаса. Уколико би дошло до престанка извоза енергената из ових држава, посљедице по свјетску економију биле би катастрофалне.

Професор др Петар Станојевић, стручњак за енергетску безбједност, рекао је у „Енергији Спутњика“ Јелице Путњиковић да енергената једноставно нема довољно, а да без њих не можемо да издржимо. Из овог разлога је посебно забрињавајући однос између Ирана и Израела, будући да обје земље имају капацитете да се међусобно потпуно униште.

Значај Ормушког мореуза

Морски пролаз између Омана и Ирана, Ормушки мореуз, спаја Персијски залив са Оманским заливом и од великог је стратешког значаја, будући да контролише морски промет према Кувајту и Ираку. Кроз њега се, објашњава Станојевић, танкерима превози 21 одсто свјетске нафте и око 20 одсто свјетског ЛНГ – утечњеног природног гаса. Уз Суецки канал, кроз овај мореуз пролази око једна четвртина свјетских токова енергије.

Уколико би дошло до ескалације већ започетог сукоба на Блиском истоку, Исток би био више погођен од Запада, јер Иран највећи дио своје нафте продаје Кини, а већина нафте из Персијског залива иде према великим источним тржиштима.

Ормушки канал практично нема замјену. Постоје нафтоводи који би могли да транспортују негдје око 3 милиона барела на дан, али кад то упоредимо са 21 милионом барела са Блиског истока, то је кап у мору. Знамо да свјетске резерве нафте уопште нису на високом нивоу и да чине неких 350 милиона барела и без те нафте свијет би могао да издржи свега 20 дана, објашњава Станојевић.

Европска унија има прописе који јој налажу да држи резерве нафте за 90 дана, док неке земље попут Њемачке и Француске имају резерви и за 120 дана. Међутим, наставља Станојевић, то је све краткорочно. У времену санкција према Русији, Ирану, Венецуели, уопште не би било лако надомјестити сировине које долазе са Блиског истока.

Русија не може то да надокнади. Венецуела не може то да надокнади. Те количине нико не може да надокнади. Прича се да ОПЕК+ има сада слободних капацитета од око 7 милиона барела на дан, али главни играчи ОПЕК+ су исто у Заливу.

Иако би Исток највише претрпио, Запад би такође претрпио велику штету. Станојевић објашњава да се Американци већ увелико жале да Нетанјаху не слуша више оно шта му се каже и да се потпуно отргао контроли. То може довести до посљедица који тренутној америчкој администрацији никако не одговарају, попут било каквог скока цијена нафте.

Шта би било са нама?

Србија у овом случају не би била угрожена ни мање ни више него друге земље, а уз рестрикције би могла да издржи и до неколико мјесеци.

Србија има неки план за кризно поступање у случају поремећаја на нафтном тржишту. Србија има домаћу производњу домаће нафте и то је више од 500.000 тона годишње, а има и неке резерве за отприлике 45 дана и једно вријеме би могла да издржи без додатног увоза нафте. Уз то, НИС стално купује више нафте него што му је потребно за прераду и држи одређене резерве које су изнад неких уобичајених количина.

Када је ријеч о природном гасу, Србија има своје резерве у Банатском двору и у Мађарској и по том питању не би требало да буде угрожена. Док би год радио Турски ток и док год би могао да се добије гас из Русије, ситуација би могла да се „прегрми“. Ипак, Станојевић каже да је незахвално прогнозирати било шта, јер, на крају крајева, све то може бити демантовано за пет минута.