Када се нешто воли, онда ништа није тешко. Паљанка Весна Милетић није одустала од своје двије велике љубави, науке и фудбала. На крају је успјела да дође до великих признања, доктората у науци и дреса с знаком ФИФА.
Само Весна зна колико је одрицања било потребно да се успије на обје стране паралелно. Спремати се за доктора физике, а поред тога судити мечеве, учити правила и полагати норме и испите било је веома тешко, али ова дјевојка није одустајала о својих снова.
Додатно признање добила је и од матичног савеза. Наиме, на манифестацији Дан фудбала Републике Српске добила је признање за најбољег судију.
МИЛЕТИЋ: Свакако да ми је драго што сам добила награду за најбољег судију. Искрено, нисам је очекивала, било ми је драго што се уопште налазим међу номинованим колегама. То ми је свакако признање за досадашњи рад, али и велика мотивација за будућност да оправдам признање и да покажем да сам га заслужено добила.
ГЛАС: Недавно сте положили и добили ФИФА знак. Колико ће то утицати на Вашу каријеру? Какви су даљи планови сад на међународној сцени?
МИЛЕТИЋ: ФИФА знак је за мене нови почетак. Затворила сам једно поглавље своје каријере и сад имам нова искушења. Први тест је већ 2. априла када ћу судити квалификациони турнир за дјевојке и то репрезентацијама до 19 година. На том такмичењу имаћу ФИФА ментора који долази из Ирске и који ће бити посматрач и оцјењивати моје суђење. Нове судије са ФИФА знаком добијају шансу на неколико турнира гдје се оцјењује све, од нашег кретања и постављања код ситуација, одлука које доносимо као и односа према играчима. Не гледа се само један меч, јер свако може да има лош дан или да погријеши, али се гледа у континуитету колико нове судије знају и напредују. У зависности од резултата и тих оцјена слиједи напредовање и све јачи мечеви.
ГЛАС: Када сте почели да се бавите спортом и зашто сте се одлучили за фудбал?
МИЛЕТИЋ: Фудбал је био љубав на први поглед. Већ као дјевојчица сам тренирала с дјечацима у Романији с Пала, јер није било женског клуба. Када сам отишла на школовање, играла сам за СФХ 2000, најуспјешнији клуб у земљи. Била сам чланица и јуниорске репрезентације БиХ. Ипак у једном моменту сам морала да одлучим између фудбала и науке и одлучила сам се за студије.
ГЛАС: Како је онда дошло до тога да се одлучите за суђење, да ли сте о томе уопште размишљали?
МИЛЕТИЋ: Искрено до интересовања је дошло изненада. Нисам уопште током играчке каријере размишљала о томе да се бавим суђењем и да на тај начин останем у спорту. Колега Давор Вукашиновић ми је то предложио и видјела сам ту онда шансу да останем у спорту који волим. Кренула сам са радом и учењем, а затим сам и завољела суђење те му се посветила у значајној мјери. На почетку сам то схватала као рекреацију и одмор од учења, али сам са сваком утакмицом постајала све више загрижена и жељела сам да напредујем.
ГЛАС: Колико је било тешко на почетку, јер сте били међу првим дјевојкама које су се одлучиле за суђење? Сјећате ли се првог меча који сте судили?
МИЛЕТИЋ: Вољела бих да се не сјећам тог меча, ха-ха. Судила сам млађим категоријама, били су то пјетлићи. Добро сам се кретала и мислим квалитетно одрадила посао, али сам неколико пута погрешно показала за кога је лопта. Долазила сам и у искушење да се укључим у игру и додам лопту. Нисам тада још имала праву координацију покрета, али је сваким наредним мечом то било све боље. Данас се насмијем на то како сам водила тај меч, али то је нешто што сви прођемо.
ГЛАС: Љубав према фудбалу Вам је остала свих ових година. Колико Вам је у суђењу помогла та чињеница да сте у млађим категоријама играли мечеве?
МИЛЕТИЋ: Сигурно да ми је чињеница да сам играла фудбал пуно помогла. Не кажем да колеге које се нису бавиле фудбалом не могу све да науче и буду врхунске, али ми смо у старту у предности због кондиције, тог осјећаја који имамо за игру. Једноставно знамо како фудбалери дишу, шта и како покушавају и онда нам је лакше да се поставимо на праву позицију.
ГЛАС: Данас имамо све више дјевојака међу судијама. Свјетска и Европска фудбалска федерације су доста уложиле у развој женског фудбала. Уз то улагања су велика и у судијску организацију. Како је то изгледало на почетку Ваше каријере?
МИЛЕТИЋ: Па свакако да је било тешко на почетку. Сада већ видим да има доста дјевојака које се баве суђењем. ФИФА и УЕФА желе да уведу што више дјевојака у суђење У савезима се све боље ради и дјевојке су ту да добију и искористе шансу. Код нас је све то било мало теже, али заиста сам имала велику подршку колега. То ми је пуно значило на почетку.
ГЛАС: Након млађих категорија сте напредовали. Да ли је било проблема на сениорским мечевима. Знамо да играчи често имају приговоре на суђење?
МИЛЕТИЋ: Нисам заиста имала никаквих ситуација због којих би помислила да напустим суђење. Наравно, фудбал је емоција, некад играчи приговарају јер сматрају да су оштећени, али то се дешава свим судијама без обзира на род. Могу чак рећи да су често знали да се повуку након прве реакције ваљда што сам дјевојка. Заиста нисам имала проблема и настојала сам да сваки меч одсудим максимално. Ауторитет на терену се може изградити само знањем и квалитетним суђењем, јер вас онда играчи поштују.
ГЛАС: На фудбалским мечевима публика често има на мети судије. Има ту разних добацивања, од увредљивих до симпатичних. Како сте се Ви носили с тим и да ли је било анегдота са играчима?
МИЛЕТИЋ: Током меча сам максимално концентрисана на дешавања на терену, тако да нисам обраћала пажњу на добацивања. А било је доста симпатичних ситуација током утакмица. Тако сам на једном мечу Друге лиге Републике Српске била главни судија. Након што сам показала на корнер пришао ми је један од фудбалера и упитао да ли сам госпођа или госпођица. Одговорила сам му да може да ми се обрати како он жели и мало сам га постидјела. Али то је све било заиста симпатично.
ГЛАС: Професор сте на Филозофском факултету у Источном Сарајеву, на катедри за математику и физику. Колико је било тешко паралелно спремати испите и судити?
МИЛЕТИЋ: Сигурно да није било лако. Када сам почела озбиљније да судим спремала сам докторат на пољу експерименталне физике и свих пет година сам писала докторат и судила мечева. Имала сам заиста велико разумијевање управе факултета . Често се знало да спремам и учим до петка, а онда у суботу да судим мечеве па се опет вратим. Било је напорно, али кад се воли онда се све издржи.
ГЛАС: Како студенти реагују када сазнају да сте и фудбалски судија? Да ли је теже предавати или судити?
МИЛЕТИЋ: Нису ме студенти никад питали о суђењу. Имамо тај професионални однос на факултету, пун поштовања. Ипак, чини ми се да им је то симпатично. Чула сам неке коментаре студената у пролазу који су били позитивни. Волим оба позива и није ми тешко ништа, ни предавати студентима ни судити мечеве.
Жеља Премијер лига
ГЛАС: Положили сте за ФИФА знак. Какви су Ваши даљи планови што се тиче суђења?
МИЛЕТИЋ: Жеља је да додатно напредујем. Наравно вољела бих, прије свега, да једног дана судим мечеве Премијер лиге БиХ. Потребно је да истрчим предвиђене норме да бих то остварила, да покажем знање на терену и ван њега и сигурно да је то неки циљ којем тежим. Па видјећемо да ли ћу успјети у томе.
Пише: Дарко Драгичевић
