У Фочи, попут већине градова у БиХ, за вријеме османске владавине српском православном становништву било је онемогућено да настањује уже градско језгро, уз изузетак да су у њему могли да имају трговачке и занатске радње, па су Срби, осим у селима, живјели у предграђу и тај дио називан је Српска варош или само Варош.

До пада под Турке, 1465. године, херцегова Фоча, односно Хоча, како се тада звала, према историјским изворима имала је бар двије православне цркве - једну на десној обали Ћехотине, на простору који су Турци касније назвали Каурско поље, гдје се данас налази Спортска дворана, а другу у центру старог града, на подручју данашње Пријеке чаршије.

У једном од првих турских пописа у Фочи у којем се говори о расподјели земље, помињу се калуђери и појмови "Ступ митрополитов" и "Двориште митрополитово више цркве" који упућују да је ту било једно од сједишта милешевске митрополије, којој је Фоча тада припадала.

Четири вијека прошло да би се изградила црква, али не у чаршији него у брду

Доласком Османлија, православни вјерници остају без својих светиња и требало је да прођу готово четири вијека да би се у Фочи 1857. године изградио православни храм, али не у самој чаршији, што је тада било просто немогуће и помислити, већ у брду изнад Фоче, у Српској вароши.

Фото: srna.rs

Историчар умјетности Алија Бејтић у свом дјелу "Повијест и умјетност Фоче на Дрини" наводи да се у историјским изворима четврт Варош, коју настањује православно становништво, помиње 1617. године, а да је, без сумње, постојала и прије те године.

- Настала је негдје у 16. стољећу, кад су муслимани већ били постали апсолутна већина у граду па потиснули преостале кршћане из самога средишта - пише Бејтић.

Дилема - прихватити ислам и привилегије или отићи

Падом под Турке, становништво је имало два избора - да напусти Фочу, што су многи и урадили, или да прими другу вјеру. Објашњавајући процес изламизације у Фочи, Бејтић наводи да су након турског освајања и наредбе султана да се путем замјене земљишта муслиманима осигура и расподијели земљиште "како би се изградио град", старосједиоци стајали пред дилемом.

- Пристати на присилну продају или замјену земље у граду за земљу изван града, која није морала бити ни плодна ни наручна, или пак примити вјеру, а с њоме и друге привилегије новога господара те остати на својој дотадашњој земљи. Повијест говори да су се одлуке кретале постепено, али сигурно у томе другом правцу. Већ у 16. вијеку развила се јака муслиманска култура у Фочи, која је сигурно прилично, ако не и у доброј мјери потиснула кршћанско становништво из града - појашњава Бејтић.

Кустос историчар Музеја Старе Херцеговине Данко Михајловић напомиње да је Османско царство било изразито теократско исламско друштво, које је хришћанској заједници наметнуло бројна ограничења, па у градским језгрима нису смјеле да се подижу цркве нити да се оглашавају звона, било је кажњиво истицање крста или светих хришћанских књига и икона, а уз то хришћани су имали сасвим друга правила понашања и начин одијевања, што је све довело да хришћанска насеља буду издвојена у један вид предграђа.

- Сам термин варош означава специфичан вид насеља које се налази у прелазној зони између села и града, а на такав начин формирања предграђа утицали су прописи гдје хришћани нису могли да формирају насеља у урбаним дијеловима. Тек у вријеме аустроуграске окупације православни Срби крећу да купују парцеле у питомијим дијеловима града поред Ћехотине и Дрине - каже Михајловић.

Православна служба под ведрим небом - оданост очувала вјеру

Руски путописац Александар Гиљфердинг половином 19. вијека прошао је кроз Фочу и записао да хришћани насељавају засебну махалу, удаљену од других дијелова града, а да међу њима има врло богатих трговаца.

- Досад нису имали цркве и служба се обављала под малом дрвеном надстрешницом, довољном за свештеника, а народ је стајао около, под ведрим небом - пише Гиљфердин.

Он даље описује да су Фочаци недавно добили дозволу и почели зидање цркве, а да су у црквеној порти подигли мању зграду, коју су назвали митрополија, гдје радо проводи вријеме владика херцеговачки Григорије, који је, како истиче руски путописац, много заволио Фочу.

Чврста оданост православљу у дугом временском периоду док нису имали цркву очувала је вјеру, о чему пише и свештеник Ранко Билинац у књизи "Српска православна црква у Фочи".

Он наводи да су се Срби састајали у приватним кућама ради богослужења.

Тако су се, наводи Билинац, позивајући се на љетопис фочанске цркве, око 1843. године литургије служиле у приватном стану свештеничке породице Кандић - зими у великом чардаку, а љети у дворишту.

И он помиње митрополитову резиденцију, односно "Владичин чардак" у стану српске црквене општине, за који каже да је "веома сунчана соба на другом спрату са шест прозора".

У тој згради од 1828. године дјелује Српска школа, једна од првих српских основних школа у БиХ, која ће касније уз Храм Светог Николе, бити главни стожер духовности, образовања и уопште друштвеног живота и напретка фочанских Срба.

Један од највећих синова Српске вароши - први хирург у БиХ Ристо Јеремић

Један од највећих синова Српске вароши, њен најпознатији изданак, чувени фочански љекар Ристо Јеремић, први домаћи хирург у БиХ и један од првих академика са ових простора, описујући Фочу још као гимназијалац за лист "Голуб" 1883. године наводи да Срби мухамеданци настањују равнице Дрине и Ћехотине, а православни Срби станују у стрмим брјеговима.

Ристо Јеремић (Фото: srna.rs)

- Фоча се дијели на два краја - један је гђе станују Срби православне вјере и зове се Варош, а други ђе станују Срби мухамеданци зове се Фоча. Православни су одмакнути од мухамеданаца за 20 до 30 минута - писао је тада средњошколац Јеремић.

Он ће касније, након гимназије у Дубровнику и студија у Грацу, постати први домаћи хирург у БиХ, академик, директор Земаљске болнице у Сарајеву и почасни доктор Београдског универзитета, а као пријатељ Јована Цвијића бавиће се етнографијом, географијом и истраживањем поријекла становништва о чему је оставио бројне научне радове и вриједне записе. Више од свега, био је неуморни прегалац у очувању српског идентитета, па је са осталим виђенијим Србима из фочанске Вароши био покретач и оснивач низа српских удружења - гимнастичарских и културних, а први је на овим просторима почео и борбу против алкохолизма.

Српску варош у опису Фоче за лист "Босанска вила" 1888. године помиње и фочански учитељ Сулејман Солоњанин.

"На југу од Горњег поља, по подножју брда Околишта је српска варош, испод које се на луци украј Ћехотине налази омањи број кућа са једном џамијом, а назива се Чоходар махала".