Економске посљедице пандемије додатно су отежале ионако тешку ситуацију презадужених држава. Многе су већ сад инсолвентне, а питање је може ли им дугорочно помоћи опрост дуга.
У рјешавање проблема укључени су Свјетска банка, Међународни монетарни фонд (ММФ), па и Г20 – група индустријски најразвијенијих земаља, као и економије у успону циљ је што ефикаснија помоћ тешко задуженим државама у корона пандемији.
Овог пута укључени су и Кинези, пише Дојче веле, додајући да нико заправо не зна колики су кредити које је Кина дала сиромашним земљама у Африци и на другим континентима, те да више није питање како ће сиромашне земље санирати свој државни буџет, него могу ли уопште да сносе те дугове.
Католичка организација за помоћ Мисереор и иницијатива ерлашјахр.де у свом Извештају о стању дуга за 2020. годину наводе да је 124 од укупно 154 сиромашних земаља и земаља у успону задужено до критичне тачке. Укупан дуг свих земаља које се разматрају у извештају износи 7,81 билиона америчких долара.
Још у новембру 2020. године Замбија је престала да исплаћује рате за своје државне обвезнице у америчким доларима.
- Како је могуће да један тако важан произвођач сировина попут Замбије, један од десет највећих произвођача бакра на свијету, више не може да плаћа дугове? И то након што је ова држава прије десет година успјела да смањи своју задуженост са око 200 одсто бруто домаћег производа (БДП) на нешто мање од 20 одсто, у склопу посљедњег дужничког реза у оквиру иницијатива за смањење дуга: ХИПЦ (Highly Indebted Poor Countries) и МДРИ (Multilateral Debt Relief Initiative)? -
Данас, готово десет година касније, однос дуга Замбије вратио се на 120 посто БДП-а, наводи Дојче веле и поставља питање да ли је то само посљедица ниских цијена бакра.
Међу факторима ризика који доводе до прекомјерног задужења су, по наводима ерлашјахр.де и Мисереора, поред високих захтјева у погледу инфраструктуре и зависности од неколико извозних сировина, и “слабо управљање у неким државама на југу”, што појачава “тенденцију ка неодрживом дугу”.
Економиста Дина Померанц са Универзитета у Цириху, која се специјализовала за развојну политику, истражује разлоге због којих многе земље настављају да достижу своје финансијске лимите. Њена темељна теза је да ниједна модерна држава не може дугорочно да опстане без ефикасног порезног система.
- Да би могла да се стара о образовању, медицинској њези и инфраструктури, држава мора да убира порезе. Ниједна модерна земља не може дугорочно да постоји без ефикасног пореског система који је потребан за одржавање реда, закона и функционалне државе - каже она.
Померанц је на веб семинару Центра за проучавање афричких економија Универзитета Оксфорд подсјетила да су индустријске земље попут САД-а, Велике Британије, Француске и Шведске, још двадесетих година прошлог вијека посезале за порезом од 10 до 20 одсто свог БДП-а. То приближно одговара удјелу пореза у БДП-у данашњих сиромашних и земаља у развоју.
Праведан порески систем такође јача друштво и води га напријед. Ако поједине групе или компаније у земљама не плаћају порез, а истовремено се од осталих пореских обвезника тражи да испуњавају ту обавезу, то дугорочно наноси огромну штету друштву. У то је дубоко увјерена ова економсткиња.
Сада, у јеку пандемије, ова сазнања тешко могу да помогну људима у презадуженим земљама. Да би могле да се носе са огромним расходима и задацима у здравственом и социјалном сектору, тим земљама је потребна финансијска помоћ и то што је могуће прије. Међутим, дугорочно гледано, вјероватно не постоји начин да се државне финансије хронично презадужених земаља поставе на здравије темеље – не само у Африци, већ и у Европи и остатку свијета, закључује Дојче веле.
