Владика Николај Велимировић уврштен је међу свеце Српске православне цркве /СПЦ/ 24. маја 2003. године.
Свечана канонизација обављена је у Храму Светог Саве на Врачару.
Већ сљедеће године, епископ шабачко-ваљевски Лаврентије своју задужбину, манастир Соко близу Љубовије и Крупња, посветио је Светом Николају.
Николај Велимировић је по завршетку студија теологије у Швајцарској докторирао теологију на универзитету у Берну, послије чега је дипломирао филозофију на енглеском универзитету у Оксфорду и докторирао у Женеви.
По повратку у Србију постао је предавач на Богословском факултету у Београду, 1909. се замонашио, а потом је завршио Духовну академију у Петрограду.
Између два свјетска рата основао је Православну народну хришћанску заједницу, познату као Богомољачки покрет, да би заштитио народ од агресивне секташке пропаганде.
Нијемци му нису опростили улогу у обарању Тројног пакта крајем марта 1941. године, па су га у Другом свјетском рату, чим су окупирали Југославију, затворили у манастир Љубостиња, потом у манастир Војловица.
С патријархом Гаврилом 1944. заточен је у логор Дахау. Умро је у емиграцији у руском манастиру Светог Тихона у Саут Канану у Пенсилванији, а сахрањен је на српском народном гробљу поред манастира Светог Саве у Либертвилу.
