Прије више од сто годинa (1910) велики српски пјесник Владислав Петковић Дис написао је стихове који говоре о нама. Питање за свакога од нас гласи због чега се баш сваки стих може примијенити и на данашњи дан?

Наши дани

Развило се црно време опадања,

Набујао шљам и разврат и пороци,

Подиг’о се трули задах пропадања,

Умрли су сви хероји и пророци.

Развило се црно време опадања.

Прогледале све јазбине и канали,

На високо подигли се сутерени,

Сви подмукли, сви проклети и сви мали

Постали су данас наши суверени.

Прогледале све јазбине и канали.

Покрадени сви храмови и ћивоти,

Исмејане све врлине и поштење,

Понижени сви гробови и животи,

Упрљано и опело и крштење.

Покрадени сви храмови и ћивоти.

Закована петвековна звона буне,

Побегао дух јединства и бог рата;

Обесимо све празнике и трибуне,

Гојимо се од грехова и од блата.

Закована петвековна звона буне.

Од пандура створили смо великаше,

Достојанства поделише идиоти,

Лопови нам израђују богаташе

Мрачне душе назваше се патриоти.

Од пандура створили смо великаше.

Своју мудрост расточисмо на изборе,

Своју храброст на подвале и обеде,

Будућности затровасмо све изворе,

А поразе прогласисмо за победе.

Своју мудрост расточисмо на изборе.

Место светле историје и гробова

Васкрсли смо све пигмеје и репове;

Од несрећне браће наше, од робова,

Затворисмо своје очи и џепове.

Место светле историје и гробова

Остала нам још прашина на хартији

К’о једина успомена на џинове;

Сад сву славу пронађосмо у партији,

Пир поруге дохватио све синове.

Остала нам још прашина на хартији.

Под срамотом живи наше поколење,

Не чују се ни протести ни јауци;

Под срамотом живи наше јавно мнење,

Нараштаји, који сишу к’о пауци.

Под срамотом живи наше поколење.

Помрчина притиснула наше дане,

Не види се јадна наша земља худа;

Ал’ кад пожар подухвати на све стране,

Куда ћемо од светлости и од суда!

Помрчина притиснула наше дане.