Некада се говорило да је вjечно само оно што је уклесано у камену, лично сматрам да вjечно остаје и оно што се „уклеше“ у душу једног народа а можда најбољи примjер за ову моју тврдњу јесте чојство и јунаштво Војводе Марка Миљанова.

Марко Миљанов Поповић рођен је 25. априла 1833. године у Медуну (Црна Гора) о његовом раном дjетињству мало се тога зна. Углавном сви хроничари који су се бавили Марковом биографијом као сљедећу ставку у његовом животу наводе 1856. годину када  је дошао у Цетиње и ушао у службу кнеза Данила као перјаник.

Марка описују као човјека џиновског тијела, отвореног, искреног, поштеног лика... Из његових очију сијева она срчаност која пркоси смрти, а његов ход је еластичан, пун окретности и снаге.

Своју војничку славу стекао је предводећи црногорску војску у борбама на Фундини у августу 1876. када је задао коначни ударац турским снагама  и донио можда најважнију побједу у рату за независност Црне Горе.

Након ове побједе Војвода Марко Миљанов преузима улогу градоначелника Подгорице а ратни извјештачи такмиче се у хвалоспјевним текстовима.

Спиридон Гопчевић пише да се Марко ''овјенчао у овом рату бесмртним ловорикама. У самој Црној Гори сматрају га првим јунаком и најбољим војсковођом. Њемачки научник Бернхард Шварц је писао након окончања рата да је Марко ''најчеличнији'' од свих Црногораца. Италијан Франћеско Киниго пише о њему као о новом Гарибалдију. Кажу да је управо ова изненадна популарност у народу била и главни камен спотицања између њега и Књаза Николе што је резултирало оштрим сукобом након чега је Марко Миљанов вратио чин Војводе и напустио Државно вијеће те одлучио да се врати у родни Медун.

Ту у свом родном мјесту по други пут се рађа Марко Миљанов. Ако се први пут родио као војсковођа, други пут се родио као књижевник.

То „рађање“ је било просто невјероватно јер је Марко био потпуно неписмен до своје 50 године. Он се прво описмењује и одмах посвећује литераном раду.

Његов књижевни рад и залагање у народу му ствара још већи углед и поштовање него прије.

 Марко је до своје смрти, написао неколико књига од којих је сигурно најпознатија ''Примјери чојства и јунаштва''. Та дјела су изазвала у тадашњој интелектуалној јавности изузетно позитивне реакције. На примјер, најпознатији српски критичар, академик Јован Скерлић се искрено дивио Марку Миљанову. Скерлић, који је докторирао у Францсукој, признаје да је Марко један од ''најсвјетлијих појава наше расе''. Скерлић је високо цијенио ''Примјере чојства и јунаштва'' сматрајући је ''ријетком књигом'' из које избија племенитост.

Познати српски писац пјесник и академик Вељко Петровић је писао да је Марко прави и једини настављач дјела Његоша, и да се може сврстати у класике српске књижевности. Али и да Марко у појединим дијеловима превазилази Његоша.

Човјек који је писао о примјерима чојства и јунаштва био је најбољи представник и свакако достојан теме. О његовим чујствима и јунаштвима постоји много примјера који су ушли у легенде. Данас се препричавају и наводе када се баш жели истаћи или објаснини дефиниција „човјека“.

Када се одлучите да напишете нешто о човјеку таквог кова као што је био Марко Миљанов, можда је најтеже одлучити се који од његових људских подвига истаћи. Тако сам се и ја нашавши се пред овом дилемом одлучио за два која мени симболишу сву његову величину, чојство и јунаштво.

Први примјер се односи на понуду аустријске дипломатије да предводи, као владар признат од Беча, квазидржавну творевину која би се формирала на граници Црне Горе и Албаније. Аустријанци су играли на карту освете јер је ово била изузетна прилика да се Марко коначно освети Књазу Николи за сва понижења која му је овај начинио али је Марко одмах након што је саслушао понуду поручио аустријском изасланику да одбија све почасти и привилегије, јер не жели да служи Бечу док он гази права Срба у Босни и Херцеговини.

А свом пријатељу касније у писму пише:

 И мало је тешко непоштено, 

ал' овакво изгубити стидно, 

а не Босну и Ерцеговину. 

Та је земља српске царевине 

сваколика и нада и снага. 

С њом би мога Србин своју душу 

одморити, зора да му сине. 

Ево, Пеко. чим се разговори, 

гледат браћи муке ђе страдају, 

гледат срнство како препродају. 

нови ланци како му пристају. 

Ћесару је уска царевина - 

треба му је Босном проширити 

и од српства што удијелити. 

Други примјер и врло интересантна прича везана је за вјеридбу Кнежевића Петра Карађорђевића (касније краља Петра I) са црногорском Књегињом Зорком кћерком Књаза Николе Петровића.

Кнежевић Петар је приликом вјеридбе у Црну Гору донео разне дарове између осталог и шест сребрних сабљи на поклон највиђенијим Црногорцима. Сабље су биле турске, богато украшене на којима је било угравирано „Књаз Петар Карађорђевић“. Једна од тих сабљи била је уручена и Војводи Марку Миљанову као славном јунаку.

 Овакав гест се није допао Књазу Николи, касније војвода Гавро Вуковић записаће: „...сила прилика приморала га је да ту прву горку пилулу од свог зета прогута...“. Аустрија која је била против овог брака, некако је све то прогутала, али је поклањање сабљи њихов посланик барон Темел сматрао претјераним, па је уложио протест. Књаз Никола као да је једва дочекао овакав расплет, те наложи својим перјаницима да се све сабље прикупе и да се њему предају а он ће их касније поново вратити када прилике буду повољније. И заиста, сабље буду покупљене и смјештене код кнеза Николе, све осим једне. И то оне најважније Војводе Миљанова. Он је умјесто сабље поручио Књазу Николи:

„Нијеси ми ти сабљу даровао, стога ти је никад повратити нећу, ако је потребита ономе што ми ју је дао, на његов захтјев би ју повратио, иначе никоме другоме“.

Кажу да је ово донекле постидило Књаза Николу и да су све сабље одмах враћене својим власницима.

Озбиљно нарушеног здравља Марко у августу 1900. године заједно са својом супругом путује за Беч на преглед код чувених аустријских доктора. Тамо му констатују рак, дају му лијекове за болове и препоручују да се врати завичајној клими.

Марко је записао разговор са супругом након што су лекарски прегледи завршени:

„Богати, Марко, шта ти рекоше ови њемачки доктори? Бо’ме, Стефе, ја њи’ов језик нијесам никад разумијева, али сад, чини ми се, лијепо разумијем све. Ови мој непријатељ толико је јак, да се с њим не могу борити ни ја! Него, ‘ајдемо да се још једном видимо са оним нашим пријатељима…”

Марко своје последње дане иако тешко болестан и на самрти користи да умири своје очајне пријатеље. Свом пријатељу кучком командиру поручује да га не жали, јер је он своју мисију испунио, преносећи наредним генерацијама  оно што је вриједно и заједничко:

''Ја мрем срећан па иако не доживјех да читам моје књиге, а ја ћу у гроб слушат', како читају унуци мојијех другова''.

Затим Марко истиче:

'' Као Куч мрем прилично срећан, а као Србин несрећан и незадовољан''.

Преминуо је у Херцег Новом, “смјештен у једну мирну кућу на крају града.

Дан уочи своје смрти , 1901. године, Марко је записао:

“… на аманет ви моја Стефа и моја част. Збогом! Не могу више!”

Марко Миљанов је умро од рака када је имао 68 година.