Војин Поповић (Сјеница, 9. 12. 1881 - Старавински вис, 29. 11. 1916), познат као војвода Вук је био српски четнички војвода који је учествовао у борбама за Македонију, у балканским ратовима и Првом свјетском рату, као командант Добровољачког одреда на Солунском фронту.
Савременици су га описали као јунака који је вриједио више него дивизија. Онога дана када је погинуо, свима се чинило да је са њим умрла и Србија.
Рођен је 9. децембра 1881. у Сјеници. Убрзо послије тога његова породица се преселила у Крагујевац, гдје је Војин похађао школу. Породица се преселила у Крагујевац након што је Војинов отац успио да се избави из тамнице у коју је доспио након пожара у пашином конаку за кога су Турци оптужили Србе. Сви виђенији Срби у Сјеници су тада ухапшени, бичевани и мучени на разне начине. Тај догађај је највише утицао на Војина који је и сам изјавио: „Био бих у борби блажи, да ми даноноћно пред очима не лебди слика мог оца, голготска и страшна, како га везаног, муче Турци. Нек иду у пакао!“
Док је Војин био дјечак, у Крагујевац се доселио четнички војвода Мицко Крстић који се борио са Турцима на простору Македоније. Његове приче пресудно су утицале на Војинову одлуку да ступи у војску и да се посвети развоју четничког покрета у Старој Србији.
Опредијелио се за војну каријеру, па је 3. новембра 1901. године завршио војну академију и постао потпоручник. Кад су прве чете 1905. кренуле за Стару Србију међу четницима био је и Војин Поповић. Учествовао је борбама против Турака на Челопеку и Козјаку.
Вук је нарочито инсистирао на дисциплини, тврдећи да она јача морал, али још више на честитости војника. Чувена је његова наредба:
„ Дакле, ја тражим од својих четника да ме никад не лажу, да се не шале да што украду, да не траже од ове сиротиње да им нешто кува и пече за јело, без мог одобрења. Све што се за чету узима, ја морам знати и то се мора платити. Свако моје наређење мора се без размишљања извршавати. О храбрости нећу да вам говорим, јер чим сте овде, знам какви сте у том погледу. Онај ко умакне и обрука се, знајте неће добро проћи. Између себе не смете се свађати, грдити и мени тужакати. А ово је најглавније и добро упамтите: жене и одрасле девојке не смете ни погледати. Са њима не смете ни разговарати. Јесте ли разумели?! Ви сте мутави за женску чељад. Ако вас што жене питају, не одговарајте, а ви немате потребе ништа њих да питате. Увек има понеки мушкарац, па се њему обратите. За ког дознам или приметим да што противно овоме учини, убићу га. То вам је све. Мене мрзи да понављам, зато кад неки нови четник дође, ви га упознајте са овим што рекох. “
Један од његових војника свједочио је да се војвода „никада није сагињао када би му зрно фијукнуло поред главе, а када би неко од нас сагнуо главу знао је да нас прекори, кратко и јасно – шта се сагињеш, ниси ти јабука, да у тебе гађају Турци…“
Након младотурске револуције враћа се у Београд. Због ратничких успјеха стекао је велику популарност у престоници. Израђивале су се разгледнице са његовим ликом или са сликом његове чете, а дјеца су се играла „четника и комита“. Као члан организације „Уједињење или смрт“, познатије као Црна рука, био је чувар њеног архива.
Војин Поповић учествовао је у многим биткама, и четничким акцијама, балканским ратовима и Првом свјетском рату. У балканским ратовима учествовао је у Кумановској бици и бици на Сртевици. У Кумановској бици је, већ првог дана, Вуков одред заједно са Седмим пјешадијским пуком, одолио нападу главнине турских снага. Наступао је и као претходница Коњичке дивизије под командом кнеза Арсена Карађорђевић. Заједно са четницима Василија Трбића борио се успјешно у кланцима планине Бабуне, након чега су ушли у Велес. У Другом балканском рату командовао је Добровољачким одредом.
Његов четнички одред помагао је Дунавској дивизији у Првом свјетском рату да одржи фронт у Мачви. Као командант Јадарског четничког одреда учествовао је у Церској бици. Први њихов задатак је био да успоре кретање Осмог аустријског корпуса, што су извели успјешно с обзиром на то да је аустријски командант извјештавао: „Осми корпус изнурен до исцрпљености своје снаге, стигао је 13. августа, тек увече, код Новог Села, а требало је стићи 12. августа ујутру… Наишао сам на отпор комита, који се као муња појаве, па исто тако муњевитом брзином ишчезну…“.
Тог дана војвода Вук је издао наредбу: „Непријатељ на нашем делу фронта не сме да се одмара“.
Наредних дана честе су биле битке прса у прса, бајонетима, ножевима и ашовима, а војвода је своје четнике, међу којима су најстарији били у раним тридесетим годинама, лично предводио. Раме уз раме са њим борио се и његов рођени брат. Када је, након протјеривања непријатеља преко Дрине, позвао заробљене Србе из Аустроугарске да се придруже његовом одреду, њихова незаинтересованост толико га је разбјеснила „да је лијевом руком једном Србину који се побунио отчупао уво.“
Услиједиле су битке на Гучеву, Мачковом камену и Колубари. Врховна команда је 1915. године формирала два Добровољачка батаљона од по 4.000 војника којима су командовали Војвода Вук и Војислав Танкосић. У Вуковом одреду били су добровољци који су допутовали из САД и Канаде захваљујући ангажовању Михаила Пупина и владике Николаја. Многи од њих никада прије тога нису крочили у Србију. Након погибије Војислава Танкосића његови добровољци придружени су батаљону Војводе Вука. Заједно са српском војском се повукао преко Албаније, а кад је отворен Солунски фронт, био је командант Добровољачког одреда на Солунском фронту.
Кад је образован Солунски фронт, први одред који је кренуо у борбу, био је одред Војводе Вука.
„Борбе су трајале свакодневно, често су на добро утврђен митраљез, нападали четници са бомбама, док је ноћ доносила борбе ножевима… У бици на Кајмакчалану пресудну улогу одиграли су четници, јер су у одсуству маказа за жицу, голим рукама покидали жичане ограде у одсудном нападу. Губици су били велики, односно трећина одреда је била ван строја.“
У међувремену, након опоравка војске на Крфу, повела се прича о одговорности за слом и катастрофу. На мети су били представници власти који су највише страховали од Аписа и осталих чланова Црне руке. Знајући да Аписова снага лежи у официрима који су му били вјерни, Војводи Вуку (као и другим црнорукцима) давани су задаци који се могу описати само са „послат у смрт“. Међутим, Вук и њих изводи успјешно.
Погинуо је у неравноправној борби са Бугарима сјевернозападно од села Груништа, у јуришу на Старавински вис 29. новембра 1916. године у 35. години живота. По свједочењу командира Милорада Милосављевића Бурде: као већ рањен у лијеву руку, спустио се Вук у заклон, да му превију рану, када га је други метак погодио са десне стране, право у срце. Његов Добровољачки одред имао је на почетку Солунског фронта 2200 људи, а закључно са Вуковом смрћу спао је на свега 450 људи – била је то и смрт његовог одреда. Преживјели војници Добровољачког одреда пребачени су у друге пукове. Брдо је било освојено, а Бугари протјерани. Када је погинуо имао је чин пјешадијског потпуковника српске војске.
Његово тијело било је сахрањено на српском војничком гробљу у Зејтинлику, а септембра 1923. пренијето је на Ново гробље у Београду. Колико су га његови војници вољели, говори и писмо једног војника упућено породици: „И смрт ће сама моја бити немоћна да ми стиша бол за таквим дивом какав је био војвода Вук“.
Цијели живот војвода Вук посветио је борби, то је био његов лични избор. Он је у себи осјећао да је позван од родне груде да се сваком туђинцу, непријатељу, супротстави ако тај жели да влада његовим народом. Био је ожењен и имао једну ћерку која није имала потомака.
Слика војводе Вука у ратничкој униформи, из времена четовања по Старој Србији, истакнута је на почасном и видном мјесту у просторијама Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца у Београду. То Удружење наставља и његује традиције ратног добровољаштва из Првог свјетског рата.
Признања
– Одликован је великим бројем одликовања.
– Војводи Вуку су подигнути споменици у Београду (у парку на Топличином венцу, дјело вајара Ђорђа Јовановића) и у Нишу.
– Једна улица у београдској општини Палилула носи име војводе Вука .
– Имао је чин потпуковника српске војске.