Провести 13 часова у заштитном одјелу, под маском, док зној нагриза очи, без капи воде, није нимало лако, али издржи човјек и теже када пред собом има племенит циљ, а то је да спаси живот своме суграђанину.

Испричао је то за Глас Српске возач санитета у болници у Зворнику Јово Илић (61), који са својим колегама ради без предаха како би сваки пацијент заражен вирусом корона на вријеме био превезен у здравствену установу.

У вријеме епидемије која не посустаје, нису ријеткост ни ситуације због којих овај племенити човјек и по два пута током дана мора превалити пут од Зворника до Бањалуке, како би тешко обољеле превезао на Универзитетски клинички центар (УКЦ) РС.

– Када обучете заштитну опрему, нема назад док се посао не заврши. Посао као посао није тежак, али у тим скафандерима имате осјећај да горите. Зној се слива низ лице, очи пеку, а не смијете ни да их додирнете. Нема друге него да храбрите сами себе и издржите до краја. Морате, због задатка који вам је повјерен, због пацијента који је заражен и коме је у тим тренуцима сигурно много теже него мени, јер не зна шта ће бити сутра – испричао је Илић коме су до пензије остале непуне четири године.

За воланом санитета провео је 36 година, теже него сада када свакодневно гледа зарази у очи, било му је, како каже само у вријеме рата.

Иако неколико часова дневно проведе буквално на извору заразе, за своје здравље не страхује, са осмијехом додаје да је здрав и да би он све то побиједио и да га, не дај Боже задеси.

– Једнога дана обукао сам заштитни скафандер око подне и у њему остао 13 часова. Срећа па сам ујутро попио само шољу киселог млијека, па нисам имао потребе ни за тоалетом. Узалуд је заштита ако је нећемо носити како треба. Тога дана морао сам у Бијељину, па превести пацијента у Милиће, а онда су ми на пола пута јавили да морам и у Бањалуку, јер нема ко други – рекао је Илић, нагласивши да је тешко, али да се на путу до племенитог циља све издржи.

Овај храбри човјек није једини у породици Илић који већ четири мјесеца због природе свога посла гледа корону у очи и не уступа пред њом. Његова супруга запослена је у Служби хитне помоћи, један син љекар у Зворнику, други на специјализацији у Бањалуци.

Илић каже да на радном мјесту проведе и по 24 часа, али навикао је и не жали се. Срећан је каже, што до сада није било компликација у путу и нада се да ће и даље на сва одредишта стизати на вријеме.

Помоћ грађана

Директор Болнице у Зворнику Иван Поповић испричао је да су запослени у борби против Цовид-19 преживјели све и свашта.

– Возили су зараженог пацијента у Бањалуку и провели читав дан на путу. Када их је глад савладала нису знали шта да раде стали су пред пекару и упалили ротацију јер нису смјели изаћи, сви су били у заштитним одјелима. Из пекаре је истрчала радница да види шта се дешава, а када су рекли да су гладни, донијели су им пуну кесу пецива и пожељели срећу у овој борби – испричао је Поповић.