... Није плакала. Лежала је на дивану и гледала у плафон. Гола и непокривена. Као да није од овога свијета. Бег је сједио на свиленим јастуцима, огрнут огртачем, пушио хашиш и пио шербе. У зиданом камину пуцкетала је сува јеловина, осам петролејки освјетљавало је просторију, а ружино уље из два кандила ширило је пријатан мирис по цијелом љетниковцу. Задовољан и поносан, као паун, бег устаде и потпуно го прошета по дрвеном поду застртим вуненим ћилимима. Да се протегне. Знао је да испред врата главни слуга стрпљиво чека кад ће му препустити каурку, али бегу се није журило. Још се није науживао њених облина и једрости.

Преко ока Мара је пратила бега. Уских рамена, мршав и буљав, надувеног стомака, сав некако блијед и млитав.

Зар поред онаквог Уроша да ми ова приказа остане у памћењу. Још, не дао Бог ако сам зачела.

На зиду поред бегове главе, као украс и трофеј, стајала су три јатагана различите величине. Марину одлуку одгађала је само брига како ће се Турци осветити Видежима.

Уз Бистрицу из правца Доброг Поља увлачио се сутон, од ријеке су се чули зрикавци и жабе, у дворишту су се довикивали стражари и слуге, а испред врата чуо се главни слуга. Он је очекивао да га бег позове барем да упали кандила. Над Скендеровац се спуштала прољећна ноћ. Мирна, обасјана младом мјесечином и звијездама и испуњена мирисом четинара, глога и љековитих трава. Бистрица је жуборила. Бег задовољно уздахну.

Језиви крик запара тишину. Као јатаган по хартији. Бег скочи са јастука, а Мара сједе на дивану. Бака јој је причала о трескавичким јамама без дна, у којима живе жене са грудима на леђима и роговима на глави и злодусима који с прољећа излазе из својих јазбина и по планини вијају задоцњеле чобане. Пију им крв и једу живе џигарице и срца да би остали вјечно млади. Уз нови крик чули су се пуцњеви и вика из дворишта.

- Турциии..., дошо Бајоо!

Најављивао је харамбаша и сјекао сабљом. Упоредо с њим јуришао је Лимун и пробадао кратким копљем римских легионара.

- Хајдуци! Хајдуци! – кукали су Турци. - У помоћ!

- Живио цар Душан!

Започињао је Владисав и из кубуре погађао турског нишанџију. Турчин се стровали, а Владисав добаци Лимуну.

- Јеси видио, сељачино, како се то ради. Господски! А не ко ти. Кољачки!

Испод тријема бану Турчин са исуканом сабљом. Владисав није стигао да допуни кубуру, али Лимун Османлију набоде на копље и баци у прашину.

- Види сам, господине! – Лимун одговори Владисаву.

Хајдук слијеже раменима, насмија се пријатељу и од мртвог Турчина подиже сабљу.

- Живиоооо!

Орило се из хајдучких грла. Турци су се млако бранили. Изненађени, као да се све небеско камење из радијанта сручило на њихове главе, бјежали су по љетниковцу и тражили мјесто да се сакрију од хајдука. Узалуд. Њих је напала чета онога који прескаче Пиву! Ријетки су се бранили. И њима је узалуд. На Скендеровац, испод Трескавице, ударили су потомци гардиста цара Душана.

Голуб је хитао за Урошем. Син се није плашио. Дјечаци се не плаше смрти јер су безгрешни. Тек кад преноће женски жудни додир или кад их први пут попрска туђа крв, они осјете и страх. Згријешили су. Урош нимало није заостајао за Бајом, Лимуном или Вујадином и његовим синовима, клао је све испред себе и војнике и слуге, и мушкарце и жене. Хајдуци су клали по дворишту, а Урош је ишао директно на љетниковац. Ни лијево, ни десно. Право по Мару. Своју прву и посљедњу. Дјечачку љубав још од Прокоповданског сабора, кад ју је срео први пут. Хвала Голубу и Марином оцу што су их спојили.

- Марооо! – звао је Урoш.

Глас вољеног човјека прену Мару. Урош! Њен први и посљедњи. Висок, плећат,црномањаст са вјечитим широким осмијехом испод, као гифт, црних бркова. Танких, скоро дјечачких. Њен једини још од Прокоповдана. Мари потекоше сузе. Тешке, дјевојачке. Кад се гаси љубав. Она скочи са дивана, са зида зграби јатаган и викну на бега.

- Умри, Турчине!

Главни слуга утрча у бегову спаваћу одају. Затекао је голу прелијепу каурку, налик хурији, како клечи изнад смртно прободеног бега и другим га јатаганом коље. Слуга махну сабљом.

- Неее!

На вратима одаје стајао је Урош. Гледао је главу вољене жене како се котрља по поду. Не обазирући се на Турчина, Урош потрча за одрубљеном главом. Главни слуга поново подиже сабљу. Са прага је пуцао Голуб. Слуга се стресе и без гласа мртав стровали преко бега и Маре. Урош то ништа није видио. Он је у рукама држао крваву главу и прстима склањао плаве праменове са драгог лица.

- Маро! Маро моја! Извини, љубави!

Голуб је и даље стајао на прагу. Из дворишта се чуло како битка јењава. Пламенови запаљених штала и помоћних зграда лизали су небо, њиска коња и мукање крава јечали су кроз ноћ обасјану младом мјесечином, а мирис дима осјећао се у љетниковцу. У одаје бану и Бајо Пивљанин.

- Ајмо! Брже! Могу банути Турци из Турова! Ђе му је злато?

Голуб слијеже раменима и приђе уплаканом Урошу.

- Ајмо, сине!

Урош се окрену ка њему.

- Шта ово би, оче?

- Несрећа. Ајмо!

Лимун је у зобницу трпао бегове дукате из сандука. Отац и син изађоше из одаје. Урош је идаље у наручју носио Марину крваву главу. Мимо њих у одају протрча Владисав. Хајдук је носио упаљену бакљу.

Ватра је чудо. Са лица земље може да избрише све, осим човјека.

Можда, што обоје нису поријеклом са ове планете.

А одакле је онда душа?

Ни један огањ не може ни да опрљи њен бол. Он остаје довијек. Као глас. Као траг у води. И вода је чудо. Вода и ватра.

Одломак из романа о земаљском животу Светог Василија Острошког (Жељко Пржуљ)