Новинарство није лаган посао, то најбоље знају сами новинари. Недовољно цијењени, на мети разноразних притисака покушавају часно и професионално радити свој посао, због којег су често окарактерисани, у најмању руку, као „нечији“.

Са савременим добом, долазе и савремени изазови са којима се ова професија суочава.

Сагласан са тим је и професор доктор Вук Вучетић, некадашњи новинар, а данас продекан за наставу Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву.

На почетку разговора за портал „Катера“, Вучетић истиче да савремено новинарство и даље остаје једна од кључних друштвених професија, упркос бројним притисцима којима је било изложено кроз историју.

Ипак, како наводи, данас је важније говорити о савременим изазовима с којима се професија суочава.

- Прије свега, ту су политички притисци и покушаји инструментализације новинарства у пропагандне сврхе. Тај однос политике и медија није нов, он је готово исконски и присутан је и данас, само у софистициранијим облицима. Поред тога, таблоидизација и комерцијализација озбиљно угрожавају кредибилитет професије, јер под притиском тржишта новинарство све чешће производи спектакл умјесто критичког садржаја. Управо су то неки од кључних разлога због којих је на глобалном нивоу дошло до кризе повјерења у новинарство као професију, што данас представља један од његових најважнијих изазова – рекао је Вучетић за наш портал.

Оно што је из темеља промијенило положај новинара, наглашава он, јесте експанзија интернета и друштвених мрежа.

- Новинари више немају монопол над јавним простором јер га данас дијеле с инфлуенсерима, подкастерима, јутјуберима и другим комуникаторима који често дјелују изван професионалних и етичких стандарда. Додатни изазов представља и убрзани развој вјештачке интелигенције, који отвара озбиљна питања о будућој улози новинара и производњи значења у јавном простору – објашњава он.

Босна и Херцеговина, специфична каква јесте доноси специфичне изазове и за новинарску професију.

Како истиче Вучетићи, због ратног насљеђа, етничких подјела и дубоке политизације медијског система, бх. новинарство никада до краја није изградило неку врсту јавног ауторитета. То се, додаје, најбоље види у преовлађујућем ставу у јавности да се сви могу бавити новинарство.

- Осим тога повјерење у новинаре је фрагментисано и селективно, јер грађани вјерују „својим“ медијима, а не новинарству као професији у цјелини. Додатни проблем представља раширен став да се новинарством може бавити готово свако, без посебног образовања, професионалних стандарда или етичке одговорности. Оваква перцепција директно подрива статус струке и идентитет новинара. Према томе, новинарство у БиХ и даље је професија која се бори за повјерење грађана, за признање стручности и за јасно разграничење између професионалног рада и произвољног јавног говора. Та борба није само питање медија, већ и шире друштвене свијести о томе да без снажног, вјеродостојног и професионалног новинарства нема ни функционалне јавности ни демократског друштва – истиче наш саговорник.

Упркос свим изазовима, наглашава, новинарство опстаје и одолијева притисцима.

- Данас је напросто немогуће замислити функционисање савременог друштва без новинара. Утицај медија на обликовање јавног мнијења, политичких одлука и међународних односа и даље је снажан. Никада у историји није било више новинара, редакција и организација које се боре за кредибилитет и права новинара. Експанзија комуникационих канала омогућава да контрола информација измиче центрима моћи, чиме се отвара простор за алтернативне гласове. Гарант опстанка професионалног новинарства лежи у чињеници да квалитетна и провјерена информација увијек има велику друштвену вриједност. Људи поштују и спремни су да плате за такве садржаје. Управо због тога професионално новинарство остаје незамјењиво за функционисање јавности и демократије – јасан је Вучетић.

Говорећи о положају новинарства, те његовим заступљеним облицима и врстама, Вучетић истиче да истраживачко новинарство, посебно у транзицијским друштвима попут Босне и Херцеговине, хронично недостаје.

- Не може се говорити о потпуном нестајању истраживачког новинарства, али је јасно да оно више није доминантан нити системски подржан облик новинарског рада. Оно захтијева вријеме, новац, институционалну подршку и правну сигурност – ресурсе којих у савременим медијским системима, а посебно у транзицијским друштвима попут Босне и Херцеговине, хронично недостаје. За новинаре то често значи рад у условима неизвјесности, без јасне заштите и уз стални притисак да „не иду предалеко“. Због тога се истраживачко новинарство све чешће сели у специјализиране редакције, независне портале или пројекте које финансирају донатори и међународне организације. Оно опстаје, али углавном на маргинама медијског система и то као изузетак, а не као правило. Истовремено, новинари који се баве истраживачким радом често су изложени политичким притисцима, тужбама, пријетњама и економским санкцијама, што додатно обесхрабрује редакције да системски улажу у ову врсту новинарства – говори он, истичући да то за посљедицу има смањен број дубинских, аналитичких и дугорочних истраживачких прича у свакодневној медијској понуди.

Како каже, тренутно на сцени доминирају „clickbait“ новинарство и тзв. навијачко новинарство, а у таквом моделу важније постаје „колико се кликнуло“ него шта је заиста речено, објашњено или провјерено.

- Посљедица тога је губитак повјерења јавности, јер се граница између информације, мишљења и пропаганде брише. Навијачко новинарство додатно продубљује друштвене подјеле, сврставајући медије и новинаре у унапријед задате политичке или идеолошке таборе, чиме се губи основна професионална улога новинара, а то је да буде коректив власти и сервис јавног интереса – наводи Вучетић.

Према његовим ријечима, иако се од новинара с правом очекује да информишу јавност, буду коректив власти и чувари јавног интереса, њихова свакодневна професионална реалност често не прати тежину и одговорност посла који обављају.

- У многим срединама новинари раде у условима несигурних уговора, ниских примања, преоптерећености и сталних рокова, уз истовремену изложеност политичким притисцима, пријетњама и покушајима јавне дискредитације. У таквом окружењу професија постепено губи дио свог достојанства и ауторитета, а новинари се неријетко доживљавају као „потрошни“ радници у медијској индустрији, а не као стручњаци од кључног јавног значаја. У Босни и Херцеговини овај проблем је додатно наглашен слабом заштитом радних права, израженом политичком инструментализацијом медија и општим неповјерењем јавности у медијски сектор – објашњава он.

Као својеврсна реакција на такво стање, како у Босни и Херцеговини тако и у другим транзицијским друштвима, истиче, јавља се феномен политичког паралелизма – ситуација у којој се новинари неријетко одлучују да напусте професију и започну политичку каријеру.

Иако су такви прелази легитимни са становишта индивидуалног избора, наш саговорник сматра да имају дугорочне посљедице по кредибилитет новинарства.

- Наиме, такви процеси ретроактивно учвршћују сумње дијела јавности да су поједини новинари и раније дјеловали као политички актери, а не као независни професионалци. Поред тога, један од израженијих облика политичког паралелизма представља и злоупотреба новинарске позиције у корист интереса одређених политичких субјеката. Кроз формалне, али често и неформалне везе с центрима политичке моћи, новинари губе професионалну дистанце што наравно утиче на њихов однос према јавном интересу. У таквим околностима новинарство престаје бити коректив политике и све чешће постаје њен савезник или инструмент, што додатно нарушава повјерење јавности у струку. Тиме се политички паралелизам учвршћује као једна од кључних структурних препрека развоју слободног, професионалног и друштвено одговорног новинарства у Босни и Херцеговини – рекао је он.

Ако се прихвати став да новинари нису довољно цијењени, онда се то не може посматрати као индивидуални проблем, већ као структурни друштвени проблем, окарактерисао је Вучетић, те додао да је промјена тог стања могућа, али захтијева дугорочан и вишеслојан приступ.

- Прије свега, нужно је јачати професионалне стандарде и јасно разграничити професионално новинарство од пропаганде. Само досљедним поштовањем етичких норми новинарство може повратити дио изгубљеног кредибилитета. Друго, важно је оснажити институционалну и правну заштиту новинара, како би могли радити без страха од политичких и економских санкција. Без елементарне сигурности и стабилности тешко је очекивати да новинари буду храбри, критични и друштвено одговорни. Треће, неопходно је континуирано улагање у образовање и професионални развој новинара, чиме се јача њихова стручност и препознатљивост као специфичне професије, а не „посла који може радити свако“ – наводи он.

Он сматра да промјена перцепције статуса новинара зависи и од односа јавности према медијима, истичући да је о стварном унапређењу статуса новинара у друштву могуће говорити тек када новинарство поново буде препознато као јавно добро, а не само као тржишни производ или политички алат.

Дискредитација новинара и новинарске професије дошла је, сматра он, сплетом више процеса који дјелују истовремено и међусобно се прожимају и допуњују. Своју улогу у свему томе играју појава грађанског новинарства, политички притисци и експанзија тзв. порталоида, али, како објашњава, ниједан од ових фактора сам по себи није довољан да објасни кризу у којем се новинарство налази.

Истиче да је грађанско новинарство отворило простор за веће учешће грађана у јавној комуникацији, бржу размјену информација и видљивост тема које су традиционални медији често занемаривали. Проблем настаје, указује, онда када се брише граница између грађанског и професионалног новинарства.

- Када непровјерени, пристрасни или нетачни садржаји добију исти третман као професионално новинарство, у јавности се ствара утисак да су знање, етика и одговорност непотребни, односно да „свако може бити новинар“. Тиме се индиректно поткопава професионални ауторитет новинара – истиче Вучетић.

Посебну улогу у овом процесу Вучетић даје порталоидима, одноно онлајн медијима који комбинују ниске професионалне стандарде, сензационализам, „clickbait“ наслове и непостојање импресума, односно било каквих информација о уређивачкој или редакцијској структури.

- Због брзине, доступности и агресивног наступа, порталоиди доминирају дигиталним простором и обликују навике публике. У јавној перцепцији, они се често не разликују од професионалних медија, па се њихова пракса генерализује на цијелу новинарску професију. Посљедица је додатно урушавање повјерења у медије и новинаре у цјелини – сматра Вучетић.

Један од кључних и дугорочних узрока дискредитације новинарства, нарочито у Босни и Херцеговини, према његовом мишљењу представљају управо политички притисци.

- Директни и индиректни притисци, пријетње, дискредитације, селективни приступ информацијама и законска рјешења која ограничавају слободу изражавања доводе до тога да дио новинара улази у аутоцензуру, док се други сврставају уз одређене политичке центре моћи. Таква поларизација додатно учвршћује перцепцију новинара као политичких актера, а не као независних професионалаца – навод он.

Ипак, поменуте појаве Вучетић види као катализаторе који убрзавају процес у друштвима у којима новинарство ионако нема снажну институционалну и професионалну заштиту и додаје да је кључно нагласити да дискредитација новинарства није само посљедица „спољашњих“ фактора.

- Дио одговорности лежи и унутар саме професије односно у попуштању професионалних стандарда, недовољној саморегулацији и прихватању тржишне и политичке логике као доминантне. Када новинарство одустаје од властите професионалне аутономије, оно губи и легитимитет у очима јавности – наводи он, закључујући да дискредитација новинара произлази из комбинације структурних притисака, технолошких промјена и унутрашњих слабости професије.

Говорећи о дискредитацији и покушајима дискредитације новинара, Вучетић се осврнуо и на вербалне сукобе јавних функционера и новинара карактеришући их готово уобичајеним обрасцима политичке комуникације, нарочито у друштвима са слабим демократским институцијама.

Наглашава да су ово показатељи дубљег проблема – неразумијевања или свјесног негирања улоге новинарства као коректива власти.

- Када јавни функционери јавно вријеђају новинаре, етикетирају их или доводе у питање њихов професионални и лични интегритет, порука није упућена само појединцима, већ цијелој јавности. Тиме се шаље сигнал да је критичко пропитивање власти непожељно и да га је легитимно санкционисати. У том контексту, дискредитација новинара постаје стратегија одвраћања – умјесто одговора на конкретна питања и аргументоване расправе, фокус се пребацује на личност новинара, његове мотиве, политичку припадност или наводну некомпетентност. Таква пракса додатно нарушава ионако слаб друштвени статус новинара и ствара атмосферу страха и аутоцензуре, посебно међу онима који немају адекватну институционалну или правну заштиту. Умјесто слободне размјене аргумената, јавни простор се сужава, а квалитет јавног дијалога опада – јасан је Вучетић.

У том ширем контексту, Вучетић истиче да донесени закон о криминализацији клевете у Републици Српској, који су новинари доживјели као онај који ће ограничити слободу изражавања, не доприноси рјешавању проблема.

Иако је заштита угледа и части легитимно правно питање, увођење кривичних санкција за клевету у политички и медијски поларизованом друштву, сматра он, носи озбиљан ризик злоупотребе.

- Такав закон не дјелује само као правни механизам, већ и као потенцијално средство притиска на новинаре и медије. Чак и када не долази до судских процеса или пресуда, сама могућност кривичног гоњења има снажан обесхрабрујући ефекат на слободу изражавања и истраживачко новинарство. Због тога је забринутост новинара који овај закон доживљавају као пријетњу слободи медија у потпуности оправдана. Исто тако, не смије се заборавити да слобода говора носи и одговорност те да тенденциозна злоупотреба те слободе, попут ширења дезинформација, манипулација или говора мржње, такође је штетна и нарушава квалитет јавног дијалога. Цијеним да овакви законски и политички потези, без обзира на  намјере да се спријече злоупотребе слободе говора, у суштини не доприносе јачању ни новинарства ни демократије. Напротив, они продубљују неповјерење између власти, медија и грађана – указао је он.

Наш саговорник сматра да се слободно, критичко и одговорно новинарство не може развијати у амбијенту сталних пријетњи, јавних дискредитација и кривичне одговорности за изговорену или написану ријеч. Ако се жели унаприједити квалитет јавног дијалога, рјешење није у рестрикцијама и репресији, већ у јачању професионалних стандарда.

Тако, упркос притисцима, поларизацији и политичким и економским изазовима, Вучетић сматра новинарство професијом 21. вијека, управо у чињеници да у наведеном околностима квалитетни и професионални новинари имају прилику да се истакну и стекну кредибилитет.

- Додатно, данашње вријеме пружа младим људима историјску прилику јер никада раније није била доступна оваква разноврсност медијских платформи од традиционалних медија и онлине портала, преко друштвених мрежа, подкаста, до видео формата. Свима који су креативни, вјешти И образовани ово вријеме пружа јединствену прилику да се афирмишу и изграде каријеру на начин који ранијим генерацијама није био могућ – навео је он за портал „Катера“.

Он сматра да вријеме у којем живимо отвара простор да таленат и труд дођу до изражаја, а као продекан за наставу Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву, те раније руководилац Катедре за новинарство и политикологију наглашава да на том путу прате и подржавају своје студенте.

Вучетић је подсјетио да Студијски програм за новинарство и односе с јавношћу на Филозофском факултету у Палама наредне године обиљежава 20 година постојања – значајан јубилеј који свједочи о континуитету образовања младих новинара и о доприносу факултета развоју професионалног новинарства у БиХ.

Како каже, њихови дипломирани студенти данас заузимају врло важне улоге у бројним редакцијама у БиХ и региону, а њихови успјеси и професионални развој најбоља су потврда да се на овом студијском програму ради квалитетно и да знање, искуство и труд наставника и сарадника заиста дају резултате.

Наглашава да овај студијски програм чини посебно вриједним комбинација теоријских и практичних знања.

- Полазимо од става да се добар новинар не формира само кроз техничке вјештине писања или рада с камером, већ кроз способност критичког мишљења, разумијевања политике, институција, моћи и јавног дискурса. Зато студентима нудимо широк спектар теоријских знања из области друштвених, хуманистичких и филолошких наука. Практична искуства стичу се кроз рад у правим медијским редакцијама с којима имамо потписане споразуме о обављању обавезне студенске праксе. Ова почетна искуства често представљају прве професионалне кораке наших студената, а многи од њих након праксе настављају каријеру и професионални развој управо у тим медијима. Сваки пут када чујемо да су наши студенти својим радом оставили траг у редакцији, осјећамо понос и сигурност да смо им пружили праве темеље за каријеру – објашњава Вучетић.

Посебно је важно, каже, истаћи иновирани студијски програм Новинарство и односи с јавношћу, покренут прије неколико година, који је јединствен не само у БиХ него и у региону.  

Овај студијски програм свршеним студентима омогућава стицање обједињене дипломе – новинара и комуниколога за односе с јавношћу – чиме се отварају бројне могућности запошљавања, не само у медијима, већ и у ПР службама, маркетиншким агенцијама, невладиним организацијама и сродним областима.

Критичко мишљење али и активно учешће у 21. вијеку није потребно само са стране новинара, него и савременог човјека. Велику улогу у ери друштва, које је у великој мјери обликовано и дефинисано медијима, има медијска писменост.

У свјетлу тога, Вучетић наглашава да медији више нису само пасивни алати комуникације којима се информације преносе с једног мјеста на друго, него су постали окружење у којем се одвија друштвена стварност.

- Могло би се рећи, парафразирајући Меклуана, да савремено друштво више не живи са медијима, него да живи у медијима, а медијска писменост данас представља писменост за ново вријеме. Другим ријечима сами медиј њихови формати и технологије, обликују начин на који комуницирамо, размишљамо, учимо и доносимо одлуке, често чак и више од садржаја који преносе. Другим ријечима, „медиј је порука“ што значи да начин на који се медији користе, структура и технологија кроз коју се информације преносе, има једнако важан утицај на друштво као и сам садржај – објашњава Вучетић.

Кључна компетенција 21. вијека и савременог човјека, јасан је, је разумијевање улоге и значаја медија у друштву.

- То значи не само способност да препознамо квалитетне и вјеродостојне изворе информација, да разликујемо чињенице од мишљења или пропаганде, већ и да критички сагледамо медијску инфраструктуру, формате, технологије и динамику у којој се поруке производе и шире. Другим ријечима, медијска писменост укључује и свијест о „медијској екологији“ односно свијест о томе како различити медији и платформе обликују наше мишљење, односе и свакодневни живот.

Без оваквих вјештина, сналажење у савременом друштву постаје отежано, јер медијски простор утиче на све сфере живота – од политике и економије, преко образовања, до личних и друштвених вриједности. Медијско описмењавање, стога, није ограничено на формално образовање у средњим или високим школама. То је процес цјеложивотног учења, који треба да обухвати читаво друштво, од појединаца до заједница, и развија свијест о медијима, њиховим утицајима и ризицима  - указао је он.

На жалост, ниво медијске писмености грађана Републике Српске је очигледно низак, иако на први поглед може дјеловати супротно.

Према доступним подацима употреба масовних медија, паметних технологија и интернета у свакодневном животу висока, а Вучетић истиче да би то, на прву, могло навести на закључак да живимо у изузетно модерном и информационо развијеном друштву.

- Међутим, стварност је другачија јер проблем не лежи само у техничком приступу медијима и медијским технологијама. Подједнако, ако не и више, важно је развијати критичку свијест о садржајима у масовним медијима и на интернету, као и разумијевање начина на који функционишу алгоритми који обликују оно што видимо и читамо. Управо та способност критичког сагледавања медијског окружења представља суштинску компоненту медијске писмености. Због тога нису ријетке ситуације онлајн превара, манипулација и злоупотреба различитих врста у дигиталном простору. Људи често вјерују свему што прочитају на порталима или виде на ТВ, што додатно отежава разликовање поузданих од непровјерених информација. Посебно је изражена опасност од утицаја медијских садржаја на малољетнике, док висок ниво злоупотребе личних података показује колико корисници заправо нису свјесни ризика које доноси дигитални простор – навео је он.

Другим ријечима, грађани Републике Српске и шире још увијек често доживљавају интернет као потпуно слободан и бесплатан простор, мјесто гдје могу неометано тражити информације, комуницирати и изражавати ставове. Међутим, упозорава Вучетић, реалност је знатно сложенија.

- Када је нешто „бесплатно“, корисник у суштини престаје бити клијент и постаје производ. Свака активност на интернету, сваки клик, претрага, лајковање или дијељење садржаја генерише податке који су вриједни ресурси за платформе и оглашиваче. Ти подаци се користе за персонализацију садржаја, таргетирано оглашавање и обликовање корисничког искуства, често без да корисник у потпуности разумије процес и импликације.

Посљедица тога је двострука и огледа се у томе што с једне стране, корисници добијају садржај прилагођен њиховим интересима и навикама, што може олакшати сналажење у мору информација а с друге стране, алгоритамске логике и економски интереси платформи утичу на то што ће корисник видјети, а шта неће, стварајући тзв. филтер балоне и ограничавајући изложеност различитим мишљењима. Тиме се, заправо, обликује цијела медијска и информациона екосфера у којој живимо. Простор који нам се чини слободним, у стварности је структуриран интересима моћних играча и тржишним логикама.То јасно показује потребу за медијским и дигиталним описмењавањем, како би грађани могли критички користити дигиталне ресурсе и заштитити своје интересе у модерном информационом друштву – закључио је Вучетић на крају нашег разговора.