За само неколико дана Босну и Херцеговину су потресле три самоубиства која су поново отворила питање менталног здравља и начина на који се наше друштво носи с тим проблемом.

Иза сваке од тих трагедија стоји прича о боли, тишини и неразумијевању које пречесто пролази непримијећено.

Млада докторка из Брчког Самра Л. (27), прије неколико дана починила је самоубиство. Како су писали медији, д‌јевојка је живот окончала из пиштоља у породичној кући у Вражићима. Самра је била запослена у једној здравственој установи у Брчком, а вијест о њеном изненадном одласку дубоко је потресла пријатеље, колеге и академску заједницу. Неколико дана касније, 23. октобра, мушкарац (57) починио је самоубиство у Ковачима у Живиницама.

Два дана касније – још један трагичан случај. Мушкарац је у сарајевском насељу Нова Отока починио самоубиство скоком с једног хотела.

Док статистике расту, а јавност накратко реагује, суштинског разговора о узроцима, подршци и превенцији још увијек нема довољно.

“Људи долазе тек кад не могу више да издрже”

Маја Савановић Зорић, психолог и системски породични психотерапут, каже за Српскаинфо да се данас о менталном здрављу говори са „шапатом“ из страха, срама од осуде или незнања.

- Из искуства рада као психолог и породични психотерапеут, видим да људи још увијек осјећају срам када је ријеч о менталном здрављу. Код нас се дуго вјеровало да је емоционална патња знак слабости, и да ако причаш о томе, „идеш у лудила“. Поруке типа „стисни зубе“, „није то ништа“ или „други имају горе“ људе уче да своје проблеме крију и да не траже помоћ. Често у пракси примијетим да људи долазе тек када не могу више да издрже и кажу: „Више не знам шта да радим“. А ту је већ бол постала велика и предуго скривана – каже Савановић Зорићева.

Савановић Зорић сматра да су најчешћи разлози који спречавају људе да потраже стручну помоћ – комбинација страха, срама и неповјерења у систем.

- Страх од осуђивања и етикетирања, стид због осјећаја да “не би требало” да им буде лоше, и неповјерење и у систем, и у властиту снагу. Код многих постоји и погрешно увјерење да се психологу иде тек кад “више немаш куд”, а заправо се ради о превенцији и подршци. Људи често дуго трпе у тишини, док не постане прекасно. А у друштву у којем се од дјетињства учи да је “све у глави” и да се “само сабереш”, тешко је научити тражити помоћ – јер то значи признати да ниси свемоћан – појашњава Савановић Зорићева.

Истиче да друштвена осуда и предрасуде чине да бол често буде скривена. Према њеним ријечима људи уче да своје тешкоће не показују, да се смијеше и глуме да је све у реду.

- Из искуства рада с породицама, видим колико то повећава изолацију и ризик од трагичних посљедица. Када се предрасуде разбију и када породица или заједница пружи подршку, људи се отварају и почињу тражити помоћ и то може бити пресудно за превенцију трагедија – закључује Савановић Зорићева.

Психолог Соња Станчић каже за Српскаинфо да је тема менталног здравља табу још откако се о њој почело говорити, а да коријен проблема лежи у недостатку јасне стратегије заштите менталног здравља.

 - Неке земље су напредовале и схватиле су да смо сви равноправни чланови друштва, те да су људи са проблемима менталног здравља сасвим достојни да се о њима бринемо, као и о свим другим људима и члановима друштва. Међутим, нека друштва нису напредовала, а наше је једно од њих. Или смо недовољно напредовали, тако да ми о људима који имају психичке потешкоће или о свима нама који у неком периоду живота имамо психичке потешкоће не бринемо довољно и неадекватно. Сви знамо да су психијатријске установе у јако лошем физичком стању, запуштене, недостаје средстава за рад, у центрима за ментално здравље су такође лоши услови за рад, недостаје кадра, јако мало се запошљавају психолози и психотерапеути. – објашњава Станчићева.

“Препуштена сама себи”

Додаје да је особа која се суочава с одређеним проблемом често препуштена сама себи, без адекватне системске подршке.

- Када имате одређено психичко стање које је у прогресији у смислу лошијих адаптација, ви и нисте свјесни једним дијелом себе, да сте у том проблему. Мислите да можете да идете још у смислу „изгураћу још ову ситуацију“, па „изгураћу још ону ситуацију“ и ту се изгубимо у нашим проблемима. С друге стране, заиста постоје менталне потешкоће гдје нисмо у капацитету да просудимо колико нам је заправо лоше. Друштво, породица, пријатељи нерадо се упуштају у процјену стања у којем се налазимо и пружању адекватне помоћи – сугестије или разговора за било који проблем или стање који имамо. Особа која има одређене потешкоће је углавном препуштена сама себи – нема системску подршку, подршку на нивоу породичног или пријатељског круга и она се врти у круг сама са собом и са својим проблемима. Често се врло касно  јави по помоћ  – упозорава Станчићева.

Самоубиство не долази изненада 

Говорећи о самоубиствима, она наглашава да до тог чина не долази изненада, већ да је ријеч о дуготрајном процесу.

- То су процеси који се човјеку дешавају јако дуго, човјек дуго буде у лошем стању. Околина то на вријеме не примијети. Покушај самоубиства с једне стране може да буде позив у помоћ, али у нашем друштву се показало да је то потреба и чин да се прекине одређена количина бола и лошег у човјеку. Врло често се деси да се заврши са смртим исходом. Најчешће само зато јер нисмо примијетили да је тој особи лоше. Људи се суочавају са разлитичим проблемима, стањима, врло често су можда и тражили помоћ, али околина и друштво нису на вријеме реаговали – каже она.

На крају поручује да превенција много мање кошта од једног људског живота.