Офанзива на Козару, коју су 10. јуна 1942. године покренуле усташке и њемачке снаге уз подршку мађарских фашистичких јединица, представљала је почетак једне од највећих трагедија која је задесила српски народ током Другог свјетског рата.
Затирање становништва
Око 40.000 њемачких и хрватских војника, уз подршку мађарске ријечне флоте, опколило је слободну територију Козаре. На том подручју налазило се приближно 80.000 српских цивила, које је штитило око 3.500 бораца Другог крајишког партизанског одреда.
Након готово педесет дана тешких борби, током којих су браниоци пружали снажан отпор и показали изузетну храброст, погинуло је око 1.700 партизана. Иако је на појединим мјестима обруч пробијен и спашено више од 15.000 цивила, надмоћније непријатељске снаге на крају су превладале.
Козара је пала 18. јула 1942. године послије вишенедјељних борби. Услиједила су масовна разарања, пљачке и паљења села, убиства становништва, укључујући око 540 рањеника, те депортација приближно 60.000 српских цивила у логоре, углавном у Јасеновац.
Ови догађаји представљали су дио планског геноцида. Жртве су били људи свих узраста – дјеца, одрасли и старци. Уништавана је чак и стока, с циљем потпуног пустошења простора.
Неравноправна борба
Током прољећа 1942. године партизанске јединице, које су већином чинили Срби избјегли пред усташким прогонима, ослободиле су више мјеста у централној и западној Босни, међу којима Босански Петровац, Дрвар, Гламоч и Приједор.
Дана 20. маја формирана је Прва крајишка бригада, а слободна територија простирала се од Саве до планина Козаре и Грмеча.
Њемачка команда, уз значајно учешће усташа и домобрана, одлучила је да нападне Козару као једно од најјачих упоришта отпора. У операцији је учествовало око 11.000 припадника Вермахта, више од 20.000 усташа и домобрана, као и пет мађарских топовњача.
Насупрот њима стајао је Други крајишки партизански одред са приближно 3.000 бораца, ослоњен на подршку око 60.000 цивила који су живјели на слободној територији.
Пробој обруча и страдање народа
Напад је започео 10. јуна систематским притиском на браниоце. Иако је одбрана у почетку била успјешна, временом су губици, исцрпљеност и недостатак муниције ослабили отпор.
Схвативши да даља одбрана није могућа, борци Другог крајишког одреда одлучили су да 3. јула 1942. године изврше пробој непријатељског обруча на југозападном дијелу Козаре. У тој акцији значајан дио партизана и више хиљада цивила успјело је да се пробије на слободну територију.
Након тога непријатељске снаге започеле су систематско „чишћење“ подручја. Већ првог дана уништена је партизанска болница, а убијено је око 300 рањеника.
Током наредних седмица њемачке јединице, заједно са усташама и домобранима НДХ, брутално су се обрачунавале са српским становништвом које није успјело да изађе из обруча. Многи су убијени на лицу мјеста, док су десетине хиљада људи депортоване у логоре, што јасно указује на намјеру да се подручје испразни од становништва.
Процјењује се да је око 68.000 људи одведено у логоре, док је укупан број цивилних жртава на Козари и Поткозарју достигао приближно 35.000.
Страдање дјеце
Међу најтрагичнијим посљедицама офанзиве била је судбина готово 20.000 српске дјеце са Козаре. Многи малишани изгубили су живот од глади, болести и злостављања у логорима.
Захваљујући хуманитарним напорима Диане Будисављевић, из логора је спашено између 10.000 и 12.000 дјеце. Дио њих касније је смјештен у хрватске породице.
Током усташко-њемачке офанзиве на Козари и Поткозарју живот је изгубило или страдало око 35.000 људи. Геноцид почињен над српским становништвом на овом подручју остао је једно од најтежих страдања Срба у Другом свјетском рату и трајни симбол њиховог колективног страдања.
