Многи бјегунци из БиХ и региона са дебелим досијеима и поред црвених потјерница и централних потрага годинама успијевају умаћи руци правде, за шта могу захвалити неефикасности система и спорости попуњавања и измјене база података полицијских агенција, а већина их често мијења идентитет и користе вакуум од пресуде до уписа у кривичне евиденције да би се спасли робије.

На црвеним активним потјерницама Интерпола, према подацима из онлајн базе података, тренутно је 99 држављана БиХ, међу којима је пет жена. За њима трагају службе у више земаља због најтежих кривичних дјела. Ипак, до само прије годину у бази те међународне организације било је чак 160 бјегунаца, али су у међувремену појединци избрисани из евиденција јер су изручени, процесуирани, а неки су чак умрли.

Постоји неколико врста потјерница које се припису Интерполу. Најчешће су црвене, док плаве, зелене, љубичасте, наранџасте и црне нису јавне, као ни специјалне објаве УН и Интерпола.

На листи одбјеглих криминалаца у Интерполовој бази црвених потјерница се, између осталог, налази осам убица и исто толико терориста, затим пет разбојника, двојица припадника организованих криминалних група, као и 13 осумњичених за злочине против хуманости.

Број потрага за бјегунцима је, међутим, далеко већи, јер је овдје ријеч само о црвеним потјерницама, односно онима које надлежни расписују за особама које потражују због вођења кривичног поступка или издржавања затворске казне. За њима трагају судови, казнено-поправне установе, али и све полицијске агенције из БиХ. Међутим, на активним потјерницама се налазе и неки криминалци који су иза решетака или чак и осуђени.

Међу звучним именима за којим се још трага је Саша Голуб, којег терете да је лани у јуну ликвидирао Неџиба Спахића Џибу у башти ресторана на Грбавици. Тада је маскирани убица пришао столу за којим је с још једном особом сједио Спахић и у њега испалио четири хица, након чега је побјегао. Спахић је недуго након рањавања подлегао на операционом столу.

Интерпол трага и за бившом мис БиХ Слободанком Тошић, осуђеном на двије и по године у предмету “Лутка” због учешћа у организованој криминалној групи Дарка Елеза, једног од најпознатијих криминалаца на Балкану. Осуђена је јер је 2006. године намамила Ђорђа Ждралу, званог Ђока, у сачекушу у насељу Врањеш, када је покушана његова ликвидација. Он је преживио напад, а тренутно издржава затворску казну од 20 година због убиства Љубише Савића Маузера. Тошићева је бивша мис фотогеничности БиХ и “Плејбојева” зечица, а помињало се да је била дјевојка Елеза и да су се и због ње он и његов кум Ждрале посвађали. Елезова група се терети за неколико тешких убистава, покушаје убистава те оружане пљачке и прање новца. И Елез је донедавно био на потјерници због неодазивања на суђење, а ухапшен је у Србији и изручен у БиХ у априлу. Активна је и потјерница и за његовим братом Давором Елезом, која је расписана 2016. И он се тражи због кривичних дјела која су обухваћена предметом “Лутка”.

Интерпол трага и за Бојаном Митић, која има и држављанство БиХ, а ради се о чланици међународне криминалне групе “Пинк Пантер”. Тражена је због разбојништва, а за њом су потјерницу расписали и Уједињени Арапски Емирати након пљачке златаре у Дубаију. Међу активним потјерницама за држављанима БиХ само је једна особа која се тражи због силовања. Ријеч је о Сенаду Кајтезовићу из Горњих Пурића код Велике Кладуше због силовања које починио 2003. године. Он је један од криминалаца за којим се најдуже трага и чије име се дуже од десет година налази на црвеној потјерници Интерпола. Ставља му се на терет да је 29. јула 2003. године, под пријетњом да ће је убити, силовао тада осамнаестогодишњу Мају М.

Међу потраживаним убицама је и Душан Пантелић, родом из Љубовије, који се 2009. није вратио у КПЗ “Бањалука”, након што је искористио право на погодности, а гдје је служио казну од 11 година и три мјесеца због убиства Станоја Светиновића из Братунца и наношења тешких повреда његовом сину. На потјерницама, иако су у међувремену ухапшени, су браћа Коста и Јован Бјелотомић, које терете за пљачку 384.000 КМ из Интеса Сан Паоло банке у Дрвару. Пали су прије три године у Новом Саду. Трага се и за Алдином Алибашићем због организовање терористичке групе.

Да је правда спора, а некад толико недостижна да криминалце прије уграби “Божија рука” него што заврше иза решетака, доказују неколико примјера. Међу најпознатијима је Слободан Шолаја, незванични краљ кокаина из Бањалуке који је преминуо 2017. Међународна потјерница расписана је 2003. године, јер се није одазвао на издржавање казне од осам и по година затвора због увоза 164 килограма кокаина. Дрога је крајем 2000. године из Панаме увезена у Бањалуку, а вриједност је процијењена на 30 милиона КМ. Шолаја је више од 15 година избјегавао хапшење, а за смрт се сазнало када је новинама и на порталу “Глас Српске” објављена читуља у којој породица обавјештава о смрти и детаљима сахране.

Трагање за криминалцима је, подвлаче саговорници портала Glas Srpske веома обиман и опширан посао. Они су углавном свјесни да су тражени и циљ им је да се сакрију и умакну службама да би кривично дјело застарјело. Они су, не крију људи блиски безбједносним службама, увијек корак испред институција које морају спровести скуп оперативно техничких мјера да би их пронашли.

- Механизам потрага не дозвољава превелику активност и замислите када би за свако лице с потјернице имали циљану потрагу и за њега одвојили људе. Па само би то радили и ништа друго. Циљ јесте хапшење, али се не може радити на уштрб других ствари и опште безбједности - каже наш саговорник који је нагласио да је организованост лица која бјеже на високом нивоу, уз активну мрежу скривача.

Многа лица са потјерница имају лажна лична документа, а могуће је чак и на легалан начин промијенити име, што им је још један кец у рукаву да би истрајали и остали на слободи, јер могу са тим исправама слободно да се крећу преко граница те избјегавају хапшења.

Присјетио се да је у једном предмету који је водио као тужилац имао случај у којем је осумњичени измијенио идентитет. Лаботић је појаснио да је у сарадњи са полицијом дошао до података да један од оптужених Ненад Драгишић има личну карту Србије на име Марко Кецман.

- Са том личном картом је прелазио границу и та промјена идентитета није одмах ни откривена - рекао је Лаботић.

Он је појаснио да осумњичени за којима се распише потјерница често и због спорости система остају на слободи.

- Некада се деси да када суд донесе наредбу за међународну потјерницу, не буде убачена у систем. Постоји међународна апликација за податке о онима за којима је расписана потјерница, али деси се да подаци буду унесени касно у и самим тим та потјерница је неактивна - казао је Лаботић.

Упућени у проблематику наглашавају да је двојно држављанство “добитна карта”, јер често не могу да буду изручени из једне у другу државу. Како стоје ствари и промјене идентитета појашњава и бањалучки адвокат Саша Лаботић.

 - Легално је када искористе вакуум, од пресуде до уписа у евиденције казни. Законом постоје ограничења у промјени имена - не смије се мијењати ако је расписана међународна потерница. Међутим, бјегунци искориштавају тај вакуум и избјегавају систем - објаснио је Лаботић додајући да има начина када, захваљујући корупцији у систему и злоупотребама одређених службеника, криминалци добијају нова документа- истиче Лаботић.

Да треба ревидирати одређене ствари у овој области сматра и стручњак за безбједност Слободан Жупљанин. Интерполове потјернице су, у суштини, у пракси својеврстан проблем, али и изузетан и вриједан механизам да би оне који су починили или су осумњичена да су починила нека кривична дјела, а налазе се у притаји, били пронађени и приведени правди. Земље које су, додао је, потписнице протокола и које су чланице Интерпола имају обавезу да међусобно сарађују, размјењују информације и податке.

- Може се десити да се особе грешком нађу на Интерполовим потјерницама, а оне се могу “скинути” само онда када то затражи онај на чији захтјев је и постављена. Процедуре су компликоване и дуге, али мислим да су далеко веће вриједности које се штите - истакао је Жупљанин за портал Glas Srpske.

О потреби сарадње овог типа се, каже, не дискутује. Међутим, нагласио је да је неспорно да постоји потреба да се неке ствари, као што су протоколи, ревидирају и прилагоди савременој пракси.

- Информационе технологије иду на руку сарадњи међу свим полицијским и безбједносним структурама, а процедуре су остале на неком пријашњем нивоу. Треба радити на томе да се брже ставе на потјернице особе за којима се трага, али и брже скину она које су неосновано или противзаконито стављене на те листе - закључио је Жупљанин.

Стручњак за безбједност Радислав Јовичић као главни разлог дугог бјежања криминалца види у лошем раду полицијских агенција.

- Углавном нерад појединаца у полицијском агенцијама које не ажурирају потјернице, као и паушално прегледање докумената у многоме омогућава да се особе са потјерница скривају дуги низ година. Такође мана је и непостојање система у којем сви припадници полиције имају и евиденције лица са потјерница и све што им треба да би могли да их прате - казао је Јовичић, који је био министар унутрашњих послова Републике Српске.

Истакао је да је кривац за скривање бјегунаца и злоупотреба положаја службеника полиције, који за одређену корист дају информације људима који се скривају.

- Имамо случајеве гдје су људи вадили нова документа и мијењали идентитет, а били су на потјерницама. То значи да је неко ко ради у безбједносним агенцијама злоупотријебио положај те им обезбиједио документа и гарантовао да неће бити хапшени - казао је Јовичић.

Према његовим ријечима, највећи проблем који спречава хапшење бјегунаца је нерад и непосвећеност контролама и провјерама евиденција.

Истакао је да криминалци могу да мијењају идентитет захваљујући људима из полиције и безбједносним агенцијама.

- Постоје прописане процедуре за издавање нових докумената, сви знамо да се морају пријавити она изгубљена и нестала. Да би добили нова документа морате доћи да дате податке и немогуће је да онај ко савјесно ради свој посао у базама не открије да је одређена особа на потјерници и да јој не смије издати документа - рекао је Јовичић.

Напоменуо је да се у пракси показало да су криминалци увијек корак испред полицијских агенција.

- Углавном они много прије долазе до савремених технолошких рјешења и уређаја који им помажу у избјегавању хапшења - рекао је Јовичић.

Додао је да се нада да ће бити што мање случајева у којима несавјесни полицајци помажу криминалцима.

И док надлежни с једне стране покушају да бјегунцима уђу у траг, они већ у одређеном проценту граде нови живот.

Социолог Ведран Француз наглашава да у овим случајевима није у питању “поремећај вишеструке личности”“, који може да има коријене у дјетињству, већ да је ријеч о слободној вољи појединаца који мијењају идентитет да би побјегли од неког периода у животу. Ту, појашњава, настаје једна нова криза идентитета, у којој та особа мора да прође одређену психолошку фазу.

- И они на почетку имају осјећај изгубљености, па и страха, док не прихвате новог себе, али често знају и остати у тој новој улози - истакао је Француз.

Говорећи о тешкоћи тог периода за појединца, а надовезујући колико је то опасно по друштво у цјелини, нагласио је да увијек постоји бојазан да би старе навике могле да се врате.

- Ако појединац настави са старим навикама, због којих је побјегао у нови идентитет, може бити опасан, али ако са промјеном имена и презимена дође и до промјене понашања нема посљедица по околину, али остаје избјегавање правне санкције, што је погубно по друштво - истакао је Француз, подсјетивши да уз промјену идентитета иде и промјена заједница.

У својим намјерама, а с циљем останка на слободи, додао је, имају подршку са стране и из других кругова, јер бијег и лажни идентитети нису једноставни ни јефтини. Ни њихове способности и интелигенцију не треба занемарити, закључио је он.

Систем за препознавање лица који је постављен у метроу у Москви стао је у крај бројним криминалцима те их је само током шест мјесеци ухапшено 900. Те податке потврдила је Служба подземних жељезница руске престонице.

Директор Безбједносне службе Московског метроа Андреј Кичигин рекао је да систем препознавања лица не обухвата личне податке, нити имена или презимена. Према његовим ријечима, систем препознаје лица са потјерница ако је особа у бази података безбједносних служби. Стручњак за информационе технологије Фјодор Жерновој истиче да систем не пружа само више шанси за потрагу за криминалцима, већ се може употријебити и у разне друге сврхе.

Шта открива боја потјернице:

“Црвена” - Расписује се за починиоцима најтежих кривичних дјела, који морају бити ухапшени и испоручени

“Жута” - Међународна објава за проналажење несталих лица

“Наранџаста” - Упозорава полицију, државну службу и интернационалне организације о потенцијалним опасностима (бомбе...)

 “Плава” - Обавјештење о прикупљеним подацима о бјегунцу или криминалним активностима

“Зелена” - Обавјештења или упозорења о бившим осуђеницима за које

се сумња да могу да почине кривично дјело у другим земљама

“Љубичаста” - Помаже у препознавању методе и начина извршења кривичних дјела групе и појединаца

“Црна” - Расписује се за идентификацију лешева