Зија Диздаревић и Звонимир Шубић, писци о којима се ћути (ФОТО)
07.07.2023. 11:24
0
ИЗВОР: oko.rts.rs
Са првим вијестима о нападу Русије на Украјину овдашње сајбер складиште почело је убрзано да се пуни текстуалним и сликовним прилозима који су нас очас посла вратили у ратне деведесете. И када се са бројних статуса објављених ових дана на друштвеним мрежама склони подразумијевајућа покорица исполитизованог хуманитаризма, суштина потребе да се у овако тешким тренуцима за собом остави ма какав дигитални траг углавном се своди на евоцирање сопственог искуства преживљавања најразличитијих тегоба које са собом доноси укидање мира.
У средишту таквих (при)сјећања најчешће се нађе човјекова способност да се прилагођава новонасталим околностима у којима ваља наставити борбу за опстанак. А једна од најважнијих карактеристика те способности јесте однос према протоку времена. Јер када ратну садашњост прихватите и као највероватнију скору будућност, онда се нада обавија стрпљењем, а један од начина да се истрпи реалност испуњена просторима испражњеним од мирнодопских рутина јесте и вођење дневника.
Стара разгледница из Сребренице (Фото: oko.rts.rs)
Дневници Воје Чолановића
Такав дневник водио је и један од наших најзначајнијих савремених аутора Воја Чолановић (1922-2014). Добитник свих најзначајнијих домаћих књижевник признања, али никада у довољној мјери препознат као један од најинвентивнијих стваралачких гласова, овај притајени родоначелник постмодерног израза у српској прози оставио је у својој рукописној заоставштини десетак свезака дневника који је водио од 1941. до 1945. године.
Из дневника Воје Чолановића, 17. август 1941. (Фото: oko.rts.rs)
Дио Чолановићевих дневничких записа објављен је под насловом „Шапат испод обешених“ у издању Службеног гласника. Књигом коју је брижно уредио Миодраг Раичевић и која је до данас доживјела два издања обухваћени су први дани њемачке окупације.
Цјелокупну дневничку грађу карактеришу све особине Чолановићеве поетике. У тим не само документаристички вриједним записима похрањено је јединствено искуство младога човјека који упркос дејству најразличитијих ограничавајућих сила успијева да води богат унутрашњи живот у коме све вријеме варничи између искуства проживљеног и прочитаног. Првенствено под утицајем модерне француске књижевности и тадашње англосаксонске популарне културе, Чолановић у дневничким записима открива и бројна друга читалачка искуства уз чију помоћ настоји да проникне у дубљи смисао ситуација у које доспијева вољом ратног случаја комедијанта.
Тако у запису с краја новембра 1942. године, насталог током неке врсте присилног канцеларијског службовања у Гроцкој, описујући атмосферу у тамошњој мензи, пред Чолановићем оживљавају слике „убуђавелог живота паланачких чиновника из Шубићеве 'Каљуге'.“
Чолановићево помињање нама данас потпуно непознатог писца и његовог исто толико непознатог романа пружа прилику да се макар за кратко, у редовима који слиједе, из актуелне атмосфере дубоке неизвесности лишене и најмањег трачка оптимизма вратимо у сада већ давно доба тридесетих година прошлога вијека. Тамо нас чека почетак приче о два босанскохерцеговачка писца који су своје прве и, испоставиће се, највеће књижевне успјехе остварили у предратном Београду.
„Почињући тако сасвим из почетка...“
Странице данашњих домаћих дневних новина готово искључиво чине бомбастични наслови посвећени скандалима из приватних живота јавних личности које су то постале „захваљујући“ управо поменутим скандалима. Али необичне животне приче биле су и те како интересантне и уредницима дневних листова и прије деведесет година. Тако је на петој страници београдске „Политике“ од уторка 22. децембра 1931. године штампан чланак посвећен Звонимиру Шубићу, побједнику конкурса овога листа за најбољи роман.
Шубићу је, након што је доказао ауторство романа „Кобна замена“, исплаћена новчана награда од 30.000 динара, а у чланку се даље наводи како „име г. Звонимира Шубића није сасвим непознато читаоцима 'Политике'“, који су на њеним страницама већ могли да читају његове приче и како је неколико својих приповиједака објавио у часописима „Венац“, „Мисао“ и „Књижевна крајина“. Потом слиједе Шубићеви основни биографски подаци, које деведесет година касније хтјели-не хтјели ишчитавамо у најосјетљивијем историјско-политичком контексту:
„Г. Шубић је рођен 1902. године у Сребреници. Његов отац покојни Мијо Шубић био је пекар. Његова мати Анка, рођена Јакшић, родом је из Бајине Баште. Из тога брака у којем је отац Хрват и католик, а мајка Српкиња православне вјере рођен је Звонимир.“
Звонимир Шубић
Од овог мјеста, пука новинска вијест о имену добитника једне књижевне награде израста у грађу за какав награђивани роман! Шубић је у Београд из Сребренице дошао 1926. година, али без икаквих доказа да је свршио макар прва четири разреда основне школе, јер је сва документација изгорјела у рату.
„И г. Шубић је у Београду започео своју каријеру тиме што је у палилулској основној школи положио сва четири разреда. Почињући тако сасвим из почетка“, наставља аутор чланка, „он је почео да се спрема и за гимназију. Наравно, гимназију није могао похађати као редован ђак. Није могао ни због тога што је он у Београду морао живјети од свог рада, јер никаквих других средстава није имао.
Радио је повремено, углавном као нижи службеник, прво у поштанској дирекцији, потом у Државном савјету. Награду за свој роман Шубић је дошао да прими као чиновник у Управи државног монопола.
„Ожењен, и са двоје дјеце, он је поред свега тешког живота и борбе коју је морао да води, успио да као приватан ученик положи четири разреда гимназије. Ријешен да заврши гимназију, сада спрема и остала четири виша разреда.“
На самоме крају чланка наводи се како Шубић свој први роман можда никада не би ни написао да није било „Политикиног“ конкурса.
„Написао га је за мјесец дана, у одмору који је сам себи дао послије положених испита за четири разреда гимназије.“
Можда је управо морање да што прије заврши школовање утицало на то да овај награђени Шубићев роман никада не буде објављен. Није тешко претпоставити како је рукопис, усљед хитрости писања, захтијевао обимнију редактуру, а да Шубић усљед животних околности није успијевао да за то нађе времена. Но, шта год да се десило током претпостављеног издавачког процеса, Шубићева библиографија казује како је своју прву књигу објавио тек три године касније.
Tегобaн живот људи из роднога краја
Збирка прича „Фазлића поток“ остала је уједно и његова најуспјелија књига. Књижевни критичари су је оцијенили повољно, а сем насловне приче, нарочито је истицана „Тимотијева смрт“, без које би и нека данашња антологија наше међуратне приповијетке била некомплетна.
А Шубић је писао о тегобном животу људи из роднога краја. Писане у јеку продора социјалне прозе која је настајала под снажним утицајем совјетске литература, ове кратке приче посједују једну сасвим особену енергију наговјештаја свега онога што би њихов аутор могао да постигне у блиској будућности.
Ова енергија нарочито избија из поменуте „Тимотијеве смрти“. То је прича о дану у коме се у кући сиромаха истовремено одвијају свадба и сахрана. Старац Тимотије не жели да својом смрћу омете унуково вјенчање, јер би то одгодило долазак снахе у кућу којој су потребне њене двије вриједне женске руке. Тако се уз припреме за весеље припрема и мртвачки сандук за Тимотија, при чему се води рачуна о што рационалнијем утрошку грађе.
У тим редовима има удаљених призвука и Фокнера и Бруна Травена, али Шубић успијева да „атрактиван“ сиже омеђи ауторским печатом. Једноставност његовог израза није изнуђена, већ достигнута.
Изложба у Сребреници посвећена Звонимиру Шубићу (Фото: Народна библиотека Сребреница)
Међутим, све што ће Шубић послије тога написати и објавити биће, нарочито у романима, обиљежено константним одсуством стваралачке снаге да се прворазредне замисли претворе у исту такву књижевност. Једнако важна карактеристика Шубићевог књижевног стваралаштва јесте његово настојање да свако наредно дјело пише у потпуно новом тематском и поетичком регистру. Ова, у нашој књижевности, јединствена потрага за сопственим приповједачким гласом трајала је до краја Шубићевог животног и стваралачког пута.
Од „Хероја у папучама“ до каљања „Каљуге“
Она прва, предратна фаза Шубићевог рада настављена је само годину дана након појављивања дебитантске књиге прича. У издању Геце Кона објављен је први Шубићев роман „Херој у папучама“. Мјесто сиромашних становника касабе и њихових суочавања са проблемима голог опстанка, на сцени је прељубничка прича чији актери таворе у колотечини провинцијалне малограђанске егзистенције.
И док је ефектност теме претворио у предност „Тимотијеве смрти“, Шубић овдје углавном не успијева да књижевним поступком својим јунацима удахне ни тродимензионалност, ни метефизичност. Па ипак, on изненађујуће вјешто излази на крај са грађењем атмосфере у еротским сценама, што му највјероватније и доноси читаоце чија пак заинтересованост најзначајнијег београдског издавача доводи до замисли да од Шубића направи, како би се то данас рекло, писца књижевних хитова.
И тако се 1937. године у излозима књижара појављује нови Шубићев роман „Каљуга“, који лијево оријентисана књижевна критика дочекује на нож, а његовог писца, испоставиће се, заувијек лишава и најмање прилике да његово дјело буде темељито сагледано и објективно оцијењено.
Књиге Звонимира Шубића (Фото: oko.rts.rs)
Апсурдност цијелога неспоразума почива у чињеници да Шубић не сноси било какву „одговорност“ за овакву судбину свога дјела. Једини повод за отварање праве мале сезоне лова на аутора била је, по многима, неспретна и неодмјерена реклама којом је Геца Кон најављивао нови Шубићев „хит“. Исти тај текст налази се и на омоту саме књиге, а у њему се, између осталог каже:
„Снагом свога талента Звонимир Шубић би се можда могао поредити само са Борисавом Станковићем и Мирославом Крлежом; али ширином свога сагледавања, дубином захватања, читавом својом проблематиком, живошћу приказа, животном и уметничком истином која се јавља са његових страница, његова 'Каљуга' одиста превазилази 'Нечисту крв' или, на пример, 'Живот Филипа Латинчића'...“
Није забиљежно како је (ако јесте) Крлежа реаговао на ово случајно или намјерно прекрајање наслова свога романа, али су нам доступни бројни прикази Шубићевог другог по реду романа. Најдиректнији и слободно се може рећи најокрутнији био је Велибор Глигорић, који је „Каљугу“ окарактерисао као плиткоуман и лажни роман, ни савремен ни истинит.
Шубић, истина, још једном није успио да замишљеном садржају удахне пријеко потребну форму којом би се омогућило кретање оне енергије која књижевним јунацима даје неопходну тродимензионалност и карактеристичан глас. Ипак, „Каљуга“ је, ако ни због чега другог, интересантна јер се радња романа одиграва у измишљеном Ђурђевцу, касаби која би по много чему могла да буде управо Шубићева родна Сребреница.
Баратајући потиснутим страстима и изобличеним амбицијама својих јунака, Шубић не успијева да вјеродостојно уобличи и приведе крају вјешто осмишљену мелодраму, али сасвим несвјесно покреће неумитни жрвањ ентропије што данас овај његов роман чини и те како интересантним.
Остаје само питање како би маркетиншке службе актуелних домаћих издавача саставиле економско-пропагдану поруку која би читаоца навеле да потроши новац на ову Шубићеву књигу.
Грапели у босанској кафани
И док је те 1937. године једна списатељска звијезда почињала заувијек да се гаси, у „Политици“ је објављена прича „У босанској кафани“ Зије Диздаревића.
„Сједе људи.
Преко сасушених усана из дубине сагорјелих плућа, куља и вуче се дим. Иде тромо, слаже се, колутови се гомилају на средини кафане и испуњавају је све до свода. А људи сједе, непокретни. Ноге прекрштене, мисли досадно нејасне као полубијели дим што се повлачи около. Лица се не разазнају, чалме и фесови на час се чудно издуже, протегну, добију фантастичне изгледе у покојем новом валу дима, неко се искашље, а за 'оџаком' зазвечи џезва.
– Расиме, једну и два!...“
Није Андрић, а није ни Карвер, али јесте јављање новог, самосвојног списатељског гласа који већ у првој реченици прве приче показује шта све зна, шта све хоће и колико може.
Књиге Зије Диздаревића (Фото: oko.rts.rs)
Диздаревићеву причу објављену у „Политици“ прочитао је и Бранко Ћопић, који је у то вријеме на истим страницама редовно објављивао приче из Подгрмеча и живио од тих хонорара. Ћопићу су прича свидјела, али је, барем тако каже у својим сјећањима исприповиједаним Енесу Ченгићу, мислио да је ријеч о списатељици.
„Замишљао сам Зију као бљедуњаву љепотицу крупних очију и унапријед се радовао нашем првом сусрету: Стоје једно наспрам другога пјесник села и пјесникиња идиличне босанске касабе, изгубљене међу брдима.
Већ сам се видио како са Зијом шетам Калемгданом, како јој причам о себи, својој самоћи, изгубљености, чежњи...
То је дјевојка мојих снова – понављао сам у себи!
Једног јутра, тек што упадох код уредника 'Политике' Жике Милићевића, он намргођено али добродушно забобњи показујући на мршавог разбарушеног младића што је ту стајао:
– Упознајте се. Ви сте земљаци! То је Зија Диздаревић!“
Тако је почело пријатељство које се наставило и након Диздаревићевог прераног одласка, Ћопићевим „Писмом Зији“, на почетку „Баште сљезове боје“.
Прастаро ништа
Зија Диздаревић је рођен у херцеговачком селу Витина, код Љубушког 1916. године, али се породица убрзо сели у Фојницу, гдје, према сопственим ријечима, проводи „испребијано и поломљено дјетињство“.
Школовао се у Сарајеву, гдје је завршио учитељску школу, али није могао да се запосли ни у једној школи, јер је у полицији увелико био забиљежен као предводник акција напредног омладинског покрета. Зато у септембру 1937. године долази у Београд, гдје на Филозофском факултету уписује педагогију. Сем што пише и објављује приче у „Политици“, свира виолину и џез оркестрима који забављају публику по кафанама и хотелским ресторанима.
Диздаревићеве приче махом су смјештене у босанску касабу, град који „живи тужно и заборављено, као да му је власник давно негдје умро...“ У свом невеликом, али умјетнички изузетно вриједном приповједачком опусу, Диздаревић непрестано покушава да искаже „прастаро босанско ништа“. И то чини непрестано указујући на тешке материјалне околности у којима животаре његови јунаци.
Зијо Диздаревић (Фото: wikipedi.org)
Упоредо са књижевним радом, Диздаревић је био активан и на љевичарској политичкој сцени коју су тих предратних година обеиљежиле жестоке полемике и свађе. У средишту ових драматичних сукоба на љевици нашао се већ помињани Мирослав Крлежа, коме је Зија Диздаревић на католички Божић 1939. упутио писмо, до кога су његови чланови породице дошли тек почетком XXI вијека, када је и објављено у часопису „Сарајевске свеске“.
„Не знам како да вас ословим, а то је најзад сасвим свеједно“, почиње Зија Диздаревић своје обраћање Крлежи, моли га да га саслуша до краја и на наредним страницама настоји да опише лошу атмосферу која влада међу лијево настројеним београдским студентима, помињући, међу осталима и Радована Зоговића, Милована Ђиласа и Оскара Давича:
„И све што сам рекао и још много тога што, збуњен и несређен, нисам рекао, све сам то спреман јавно викнути у лице београдском фронту. Поражен вашом искреношћу и побуђен реченицама упућеним београдским студентима ја, један из масе ваших читалаца, морао сам да вам напишем ово писмо, да бих постигао свој унутарњи мир јер вас и сувише цијеним а да бих ћутао. Сад, управо у овом ретку налазим се на граници болећиво-сувишних признања чисто интимног карактера и која с начелним ставом немају никакве везе, а ето, јављају ми се у облику потребе да вам кажем бар једну топлу а садржајну и искрену ријеч, као захвалу једног човјека, захвалу на свему што сте до сада написали онако дубоко људски и што сам кроз ваше текстове прогледао. А те ријечи, као и увијек, нема.“
А док се обраћао Крлежи, за Диздаревића се, опет према Ћопићевом, ћопићевским хумором озраченом сјећању, интересовао Јован Дучић, који је, заједно са Драгишом Васићем, двојицу босанскохерцеговачких младих писаца желио да види у редовима новооснованог Српског културног клуба.
„Приликом разговора са Дучићем и Васићем, којем је присуствовао и један познат стари београдски адвокат, приупиташе ме и за Диздаревића.
Одмах се распричах о Зији и почех га хвалити као младог и талентованог приповједача.
– Како се он осјећа? – пита Дучић.
– Па ето, осјећа се, богами, добро: здрав, крепак и живахан младић.
– А не то, момче, него национално, како се национално осјећа? – наставља Дучић.
– Ма како да вам кажем... Осјећа се онако, више интернационално...
– Немојте шарати, млади господине – упада у разговор адвокат. – Комуниста! Тако реците.
– Не знам, бога ми – слагах.“
Каква је то држава, каква је то власт...
Ћопић, међутим, није лагао само у вези са Диздаревићевим идеолошким опредјељењем, јер Зија, нажалост, није био ни здрав ни крепак.
У предговору Диздаревићевим сабраним дјелима, објављеним 1961. године у једном тому чувене библиотеке „Културно насљеђе“ сарајевске „Свјетлости“, Ризо Рамић између осталог каже и како је Зија био „не само сироти умјетник него и болестан умјетник, безмало од дјетињства. Злопатио се са болестима, неотпорним организмом, навукао је у средњој школи процес на плућима који је не једанпут пријетио катастрофом, што га је и спријечило да није отишао у борбу по избијању устанка... Болестан, у температурама, споро се опорављајући, кријући се од зликоваца... мјесецима је горио од нестрпљења да крене у борбу.“
Диздаревић је ухапшен у Сарајеву само дан прије него што је требало да изађе на слободну територију и придружи се партизанима, у којима је од почетка рата био његов друг Бранко Ћопић.
До данас није разјашњено како је ухапшен, а састављачи биографских биљешки о талентованом приповједачу који за живота није објавио књигу најчешће наводе да га је препознао неки полицијски агент или да је дошло до полицијске провале илегалне мреже у граду.
Свој животни пут Диздаревић је окончао у Јасеновцу, гдје је убијен одмах по доласку у логор. Према неким изворима, успио је да се посљедњи пут јави родбини картом, „из Маглаја или Жепча“.
У књизи др Николе Николића „Јасеновачки логор смрти“, забиљежено је, истина романсирано упеглано, свједочанство о посљедњим Зијиним тренуцима.
„Довели су га с групом Сарајлија у прољеће ове страшне 1942. и поредали их пред заповједништво. Сви су знали своју судбину, одавде нема повратка. Из заповједништва су истрчали Лубурић, Љубо Милош, Матковић и још неки други јасеновачки кољачи. Лубурић је носио у руци папире, спроводнице и неки списак. Окретао је тај списао и прозивао сваког посебно, долазио до њега и загледао му лице.
Узвикнуо је: Зијо Диздаревић!
– Ја сам – одговорио је Зијо.
Лубурић му се приближи.
– То је тај комуниста из Фојнице, који нам замало није утекао у партизане у Враницу планину! А зашто си ти управо тамо у тој глухој касабици савио своје гнијездо?...
Предосјећајући скору смрт, Зијо се, онако мршав, усправио, подигао главу и својим плавим очима пропалио Лубурића.
– Ја вас питам, господине, ко то има има право, имате ли ви и одакле вам то право да располажете мојим животом и животима ових грађана?! Каква је то држава, каква је то власт, која без разлога и повода убија људе?
... Лубурић га је оштро проматрао, док му се деоња вилица тресла.
– Вежите га и водите пријеко у Чалинке. Закопајте ту његову главу дубоко, да никад не измили из гроба! Ми смо данас држава, ми смо данас парламент, ми смо данас закон, ми смо данас оно право, које може да убија кога год хоће. Нека знаш, Зијо Диздаревићу, ми ћемо и тебе по том нашем праву данас убијати, јер си се усудио да нам оспориш нашу власт!“
Зија Диздаревић (насмијан) Фото: oko.rts.rs
Писмо Бранка Ћопића књижевнику Зији Диздаревићу, убијеном у логору Јасеновац 1942.
ДРАГИ МОЈ ЗИЈО,
Знам да пишем писмо које не може стићи свом адресанту, али се тјешим тиме да ће га прочитати бар онај који воли нас обојицу.
Касна је ноћ и мени се не спава. У ово глуво доба разговара се само с духовима и успоменама, а ја, ево, размишљам о златној паучини и сребрној магли твојих прича, и о страшном крају који те је задесио у логору Јасеновац.
Пишем, драги мој Зијо, а нисам сигуран да и мене, једном, не чека сличан крај у овоме свијету по коме још путује куга с косом.
У својим ноћима с највише мјесечине, ти си наслутио ту апокалиптичну неман с косом смрти и проговоpиo си о њој кроз уста свога јунака, Брке. Једног дана ти си је и видио, реалну, овоземаљску, остварио се твој страшан сан, твоја мора.
Тих истих година, ја сам, случајем, избјегао твоју судбину, али, ево, има неко доба како ме, за мојим радним столом, освоји црна слутња: видим неку ноћ, прохладну, са звијездама од леда, кроз коју ме одводе незнано куд. Ко су ти тамни џелати у људском лику? Јесу ли слични онима који су тебе одвели? Или браћа оних пред којима је отишао Горан? Зар то нису тамне Кикићеве убице?
Како ли смо некада, заједно, дјечачки, лирски занесени, туговали над пјесником Гарсијом Лорком и замишљали оно праскозорје кад га одводе, бесповратно, пустим улицама Гранаде.
Био сам, скорих дана, и у Гранади, гледао са бријега осунчан каменит лабиринт њених улица и питао се: на коју су га страну одвели? Опет си тада био поред мене, сасвим близу, и не знам ко је од нас двојице шапутао Лоркине ријечи пуне језе:
„Црни су им коњи, црне потковице."
Умножавају се по свијету црни коњи и црни коњаници, ноћни и дневни вампири, а ја сједим над својим рукописима и причам о једној башти сљезове боје, о добрим старцима и занесеним дјечацима. Гњурам се у дим рата и налазим сурове бојовнике: голубијег срца. Прије него ме одведу, журим да испричам златну бајку о људима. Њено су ми сјеме посијали у срце још у дјетињству и оно без престанка ниче, цвјета и обнавља се. Пржиле су га многе страхоте кроз које сам пролазио, али коријен је остајао, животворан и неуништив, и под сунце поново истурао своју нејачку зелену клицу, свој барјак. Рушио се на њега оклоп тенкова, а штитио га и сачувао пријатељски повијен људски длан.
Ето, о томе бих, Зијо, да шапућем и пишем своју бајку. Ти би најбоље знао да ништа нисам измислио и да се у овоме послу не може измишљати, а поготову не добри људи и свети бојовници.
На жалост, ни оне друге нисам измаштао, мрке убице с људским лицем. О њима не могу и не волим да причам. Осјећам само како се умножавају и роте у овоме стијешњеном свијету, слутим их по хладној јези, која им је претходница, и још мало, чини се, па ће закуцати на врата.
Нека, Зијо... Свак се брани својим оружјем, а још увијек није искована сабља која може сјећи наше мјесечине, насмијане зоре и тужне сутоне.
Збогом, драги мој. Можда је неком смијешна моја старинска одора, прадједовско копље и убого кљусе, које не обећава богзна какву трку. Јах, шта ћеш ....
Бранко Ћопић
(Предговор Башти сљезове боје)
Кад се царства мијењају
Звонимир Шубић је, за разлику од Зије Диздаревића, успио да се докопа слободне територије 1944. године и постане члан редакције листа „Ослобођење“.
По завршетку рата живио је у Сарајеву, гдје је наставио да пише, безуспјешно покушавајући да у својим новим причама ухвати ритам нове приповједачке парадигме. Па ипак, то није била посљедња станица на његовом списатељском путу.
Прије своје смрти 1956. године, Шубић је успио да објави обимни роман „Кад се царства мијењају“, који је требало да буде тек први дио из циклуса „Са лица и наличја“, у коме је намјеравао да обради тему грађанског друштва у Босни и Херцеговини у периоду између два рата.
Посљедњи (а врло могуће и једини) Шубићев новински интервју управо је посвећен његовом раду на другом дијелу овог романа. Са писцем је за НИН разговарао Бранко В. Радичевић.
„Тражио сам писца 'Тимотијеве смрти'. Одавно се не појављује у својим свратиштима – код 'Торбице', 'Кисељака' и 'Дубровника'. Шубића просто нема у овом Сарајеву. Сетио сам се: можда је код куће. Али било је оно опасно време – пред ручак. Ишао сам несигуран да ћу га наћи. И гле, затекох га задубљеног над рукописом, другим делом свог романа 'Кад се царства мијењају'“.
Радичевић затим примјећује како је на корицама књиге изабраних Шубићевих прича, на мјесту данашњих „блурбова“ објављена оцјена рецензента, у којој се, између осталог, наводи и како су пишчеве могућности скромније, а да круг његових интересовања није широк. Потом прелази на опис пишчеве „радионице“:
„Необична радна соба, са мачком уваљаном у пепео, са сивим зидовима и јутарњом сенком у подне. Сумњам да овде икад завири сунце! А писац, крупна људескара, са подочњацима човека који је многе ноћи пробдио, који је много доживео и видео, давао је том амбијенту још један тежак, тамнији тон.“
Тежак и тамнији тон требало је да преовладава и у Шубићевом посљедњем роману, али је још једном оставши без приповједачког даха пред нама поново поједностављена и бљеђа верзија онога што је хтио и започео. Интересантно како је други дио романа писан са примјетно више концентрације и воље да се до краја одржава постигнути приповједачки тон.
И овога пута далеко од врхунске прозе, посљедњи Шубићев роман опет успијева да привуче пажњу данашњег читаоца прије свега због теме. Прича се опет одиграва у замишљеном Ђурђевцу, на самоме крају Првог свјетског рата. Пратећи промјене кроз које пролазе како касаба, тако и јунаци овог романа од кога би се данас дала креирати сасвим пристојна ТВ серија, Шубић се храбро упушта у распетљавање међусобних односа припадника три вјере, све вријеме их преламајући кроз љубавне и интересне везе.
Пишући о Шубићевој збирци прича „Сељаци“, Драгиша Витошевић је дао најкраћи и најтачнији опис домета његовог књижевног дјела:
„Без Кочићевог темперамента, Андрићеве психологије и Ћопићевог лиризма, Шубић је међу приповедачима Босне заузезео скромно али пристојно место.“
Нема књижевника без завичаја, али има завичаја без књижевника
Тешко је претпоставити које би мјесто, да је поживио, међу приповједачима Босне заузео Зија Диздаревић. Али и тек прегршт његових прича сасвим је довољно да га без било каквог двоумљења сматрамо за важног и великог писца.
Царства су, међутим, у Босни и Херцеговини настављала да се мијењају и не намјеравају да престану то да раде. Можда и због тога ни Шубић ни Диздаревић нису често били у средишту књижевног и друштвеног интересовања.
У Фојници је 1976. године одржан симпозијум „Књижевно и револуционарно дјело Зије Диздаревића“, након чега је штампан и танушан зборник. Међу објављеним текстовима налази се и чланак Анђелка Вулетића „Писац и завичај“, у коме овај пјесник примјећује како „нема књижевника без завичаја, али има толико наших завичаја без књижевника“.
Завичај Зије Диздаревића могао би да буде било која босанска касаба, али исто тако и Сарајево и Београд. Исто би се, вјероватно, могло рећи и за Звонимира Шубића, али би било вишеструко корисно завичајно га утемељити управо у данашњој Сребреници. Истина, тамо се од скора додјељује књижевна награда која носи његово име, а до почетка грађанског рата његово име је носио и сребренички Народни универзитет, који је уједно био и тамошњи дом културе, у оквиру ког су радили библиотека и биоскоп.
Народни универзитет у Сребреници почео је са радом 1960. године, а поводом двадесетогодишњице рада објављена је и пригодна монографија. Листајући ово скромно издање и наилазећи, на примјер, на фотографију на којој се налазе полазници курса поцинчавања одржаног у Поточарима 1980. године, не можете, а да се на запитате да ли би све у Сребреници било онако како је било да је Звонимир Шубић умио да пише боље, а да је Зија Диздаревић имао времена да напише више?
Пише: Вуле Журић