Да се саосјећајност и емпатија уче у раним годинама живота, својим примјером показује десетогодишња Зорана Михајловић из Прњавора, ученица Основне школе "Бранко Ћопић", која је одличним успјехом завршила четврти разред.

Мала Зорана је стрпљиво, не говорећи никоме о својој одлуци, годину дана пуштала косу да нарасте да би је донирала за особе обољеле од малигних болести, јер се и сама увјерила, из прве руке, о каквој се лавовској борби ради.

Управо се с карциномом дојке бори мајка ове дјевојчице Зорица Михајловић, која за "Независне новине" каже да је Зорана од свих крила своју одлуку да донира косу.

- Ја већ неколико година водим борбу са карциномом дојке, тренутно сам добро, иза мене је 15 зрачења и за сад је, хвала богу, све у реду, али и даље сам у фази борбе. Када сам сазнала од кћерке да жели да донира косу, испричала ми је да ју је страх да ће ми због хемиотерапија опасти коса и да она жели своју косу да донира да би мени направили перику, а ако не мени, онда некоме ко је остао без косе - прича Зорица и извињава се јер јој глас подрхтава.

Истиче да јој је кћерка све испричала када је процијенила да јој је коса довољно дуга и замолила је да оду до фризерског салона да измјере дужину косе.

- Први пут када је мјерила косу није била довољно дуга, па се у том моменту расплакала, али сам јој рекла да не тугује и да ћемо послије видјети шта ћемо урадити. Када смо дошле кући, она је била упорна у својој одлуци да жели да донира косу и да јој не смета да коса буде краћа него што је планирала. И тако је и било, даровала је косу, и рекла ми је да ће је пустити поново да нарасте да буде још дужа и да обрадује бар једно дијете које је остало без косе - прича Зорица.

Фото: nezavisne.com/Уступљена фотографија

Истиче да није могла вјеровати да дјевојчица од десет година размишља на начин као њена Зорана и да се сама информисала о донирању косе.

- Од ње сам сазнала да је потребно бар шест донација за једну перику, што ја нисам знала, и искрено сам била без ријечи кад сам слушала како она мени то све објашњава. Вјерујте да сам оплакала и њено шишање и када ми је испричала да жели да донира косу. Док је била код фризерке, ја сам се сакрила да она не види моје сузе, јер ме био страх да се и она не расплаче - прича Зорица и напомиње да нема ријечи које би описале понос који осјећа.

Додаје да није очекивала да ће јој се јавити неко из медија, јер како је истакла, Зорана је то од срца урадила, не знајући да ће о томе бити ријечи ван њихове куће.

Фото: nezavisne.com/Уступљена фотографија

- Међутим, ако њен чин стимулише још неколико особа на донирање косе, онда је то добра ствар. Ја и моја породица смо поносни на нашу Зорану, која је прави анђео чувар свог брата Луке, који је слабовид и његова сестра је његов цијели свијет - рекла је Зорица.

Да су малишани који похађају ОШ "Бранко Ћопић" и те како информисани о донирању косе, потврђује примјер Гојка Симића и Марије Моравац, који су завршили трећи разред у овој образовној установи, а о којима су "Независне" раније писале, када су у фебруару и априлу такође донирали косу за обољеле од малигних болести.

Да у овој школи ученицима често говоре на тему донирања косе, потврдила је за "Независне новине" Мирјана Милашевић Стојчић, учитељице мале Зоране, која је и прије мајке знала шта је њена ученица наумила да уради.

- Нисмо шириле причу у одјељењу, а након што је мали Гојко донирао косу, онда смо више и причали о томе и како је то један предиван хумани гест који је врло пожељан. Надам се да ће и остала дјеца након Гојка, Марије и Зоране да се одлуче на овај потез. Већ почетком септембра и са новом школском годином свакако ћу поново о томе причати и помињати у разреду, што би се рекло, да им то провучемо кроз уши - прича Милашевић Стојчићева.

Додаје да је Зорана одлична ученица, као и да је била активна у драмској секцији, да воли да пјева и рецитује.

- Мало је понекад ухвати туга, поготово када је мама имала операцију прошле године, па смо јој сви заједно дизали морал. Свака част Зорани, која је дивно дијете, али и њеној мајци, која се бори, све стиже сама са двоје мале деце, јер супруг ради као возач камиона и долази повремено. Зоранин мали брат у септембру креће у први разред и Зорица је тражила да има ментора, тачније асистента, јер не види добро, што јој није одобрено. Наводно само они који потпуно не виде имају право на асистента, тако да ју је и то мало разочарало, али надам се да ћемо нешто промијенити у овој држави, јер таквим породицама треба дати подршку - закључила је Милашевић Стојчићева.