Четвртог децембра 1992. године погинуо је пуковник Војске Републике Српске Зоран Боровина, командант Илиџанске бригаде.

Рођен је 1952. године у Малом Пољу код Хан Пијеска. Основну школу и гимназију је завршио у Хан Пијеску након чега уписује Војну академију у Београду. Године 1992. генерал Ратко Младић га поставља за команданта Илиџанске бригаде са чином пуковника Војске Републике Српске. Командовао је у многобројним борбама између Војске Републике Српске и тзв. Армије БиХ.

Био је сасвим природан, тих, са благим осмијехом на лицу. На положајима се изузетно истицао храброшћу и одлучношћу, стога је уживао велико поштовање међу борцима.

Пошто су припаднизи тзв. Армије БиХ гранатирале цивилне положаје у Српском Сарајеву, војна команда Српског Сарајева је донијела одлуку о ослобађању Отеса, код Илиџе, који је представљао важан стратешки положај.

Операција ослобађања Отеса, којом је командовао Зоран Боровина, почела је у зору 1. децембра 1992. Он је, заједно са својим борцима, даноноћно боравио на првим линијама фронта.

Четврти дан операције, у предвечерје 4. децембра 1992. године, командант Боровина је са неколико добровољаца извршио диверзантски упад на непријатељске положаје.

Током акције, бачена им је бомба пред ноге, а пуковник Зоран Боровина је узео бомбу у шаке, покушавајући да је врати. Ручна бомба је експлодирала у његовој десној шаци. Тијело команданта Боровине његови су саборци пренијели у ратну болницу "Жица" у Блажују, а ратни хирург Миодраг Лазић констатовао је његову смрт, коју је описао и у својој књизи „Дневник ратног хирурга“:

„ Сад је око 21 сат. Баш у ово време донесен је леш команданта Зорана Боровине. Погинуо је предводећи своје борце у јуришу. Нема десну шаку. Повреде главе, груди, лица. Међу његове борце пала је ручна бомба. Храбри командант Илиџанске бригаде покушао је да је врати непријатељу. Експлодирала је у његовој десној шаци. Заштитио је војнике својим телом. Био је прави командант. На левом џепу своје војничке блузе носио је беџ са ликом Његоша. У десном је имао бомбоне. Исте оне које је делио деци пре пет-шест дана, када је долазио у посету болници. Да ли и он има негде своју децу? Жао ми је команданта и великог борца Зорана Боровине. Тешко ми је и као човеку и као хирургу. Невероватно тешко. Али осећам велику срећу што помажем свом народу, поносан сам што сам део ове велике српске борбе. “

Отес је ослобођен у јутро 5. децембра 1992.

По уласку јединица Војске Републике Српске, у част пуковника Зорана Боровине Отес је прозван Зораново.

Одликован је постхумно на Видовдан 1993. године Орденом Карађорђеве звијезде I реда.

Сахрањен је уз све војне почасти у Београду на гробљу Орловача, на захтијев породице.

Пјесме о Зорану Боровини

Након погибије Зорана Боровине настало је неколико пјесама. Борци Илиџанске бригаде су написали пјесму о погибији команданта Зорана Боровине коју су назвали „Пјесма о Зорану Боровини“.

Видео: Youtube/SrpskoSarajevo3

Српски књижевник Тодор Каришик је у свом дјелу "Пут до Сунца", у стиху описао читаву битку коју је предводио командант Зоран Боривина.

У посвети је написао: „Ову пјесму посвјећујем српским браниоцима Илиџе и легендарном команданту Зорану Боровини који је са хиљадама српских синова стао на браник Отаџбине и остао да је вјечно чува“.

Српски музичар Љубиша Калас је 1993. снимио пјесму „Зоране, Зоране“ коју је посветио команданту Зорану Боровини.

Улица Зоран Боровина

Власти Српског Сарајева су 1992. једну од улица на Добрињи 1 назвали Улицом Зорана Боровине. Добриња 1 је до маја 1996. била у саставу Српског Сарајева, а онда је, након потписивања Дејтонском споразуму, припала ФБиХ. Власти ФБиХ су улици одмах преименовале.

Ипак, данас једна од улица у насељу Павловац у Источној Илиџи носи Зораново име.