Дигитално насиље оставља стварне емоционалне посљедице и захтијева озбиљан одговор породице, школе и друштва, упозорила је психолог и системски породични психотерапеут Маја Савановић Зорић.

Према њеним ријечима, дигитални простор починиоцу често даје осјећај анонимности и моћи, док жртва може имати утисак да од насиља не може побјећи, јер оно може бити присутно 24 часа дневно.

Иако се дешава иза екрана, дигитално насиље код дјеце и младих може довести до анксиозности, повлачења, проблема са спавањем, пада концентрације и школског успјеха, губитка самопоуздања и осјећаја сигурности, изјавила је Зорићева Срни.

Она, која више од 15 година ради као школски психолог у средњој школи, али и као психотерапеут, истакла је да се све чешће сусреће са младима и одраслима који се суочавају са посљедицама насиља у дигиталном простору.

Када је ријеч о адолесцентима, међу најчешћим облицима вршњачког дигиталног насиља су вријеђање у групама, исмијавање, ширење гласина, креирање лажних профила, дијељење фотографија без дозволе и искључивање из онлајн заједница.

- У раду са одраслима посебно се сусрећем са случајевима узнемиравања путем друштвених мрежа, пријетњи, контроле и сексуалног дигиталног насиља - рекла је Зорићева, преноси Срна.

Она је нагласила да дигитално насиље може погодити било кога, без обзира на пол и узраст, али да истраживања показују како су дјевојчице и жене чешће изложене одређеним облицима насиља, посебно сексуалном узнемиравању, уцјенама, дијељењу интимних садржаја без пристанка и родно заснованом насиљу на интернету.

Зорићева је навела да се у БиХ посљедњих година све више говори о овом проблему, имајући у виду да дјеца и млади значајан дио живота проводе онлајн.

- Многи од њих имају искуство насиља на интернету, било као жртве или свједоци. Посебно забрињава чињеница да млади често не препознају одмах дигитално насиље, већ га доживљавају као шалу или дио одрастања - рекла је Зорићева.

Према њеним ријечима, код жртава сексуалног дигиталног насиља посебно су изражени осјећај срама, кривице и губитка контроле над сопственим животом.

- Одговорност никада није на особи чији је садржај злоупотријебљен, већ на ономе ко га користи за повређивање и уцјену. У терапијском раду често видим да људи покушавају да умање своју патњу ријечима да је то само интернет. Међутим, за особу која је мета насиља, то није само интернет, већ нарушавање осјећаја сигурности, повјерења и личног достојанства - рекла је Зорићева.

Она је указала да се дигитално насиље може препознати кроз пријетње, вријеђање, уцјене, лажно представљање, ширење неистина, објављивање фотографија и снимака без сагласности, праћење и сексуално узнемиравање.

- Родитељи треба да обрате пажњу на промјене у понашању дјеце, повлачење, страх од коришћења телефона, нагле промјене расположења, проблеме са спавањем или избјегавање школе - рекла је Зорићева.

Она је нагласила да превенција почиње разговором, те да родитељ треба да буде сигурна особа којој ће се дијете прво обратити, а не неко од кога ће страховати због казне или осуде.

- Дјецу не можемо заштитити само забранама и ограничавањем технологије. Морамо их учити како да је користе, како да препознају насиље и како да потраже помоћ када се оно догоди - рекла је Зорићева.