Љубав према одређеној боји за многе људе је споредна ствар. Многи ће рећи да имају најдражу боју, али ријетки су они код којих омиљена боја искључује све остале.
Прави примјер љубави према једној боји дефинитивно је Зорица Реберник из Тузле, чији је живот дуже од 40 година у потпуности испуњен црвеном бојом.
Боја косе, одјеће, обуће, посуђа, намјештаја у кући, затим украси, оквири за фотографије, сатови, боја зидова, вањске фасаде, све је у црвеној боји у дому пензионисане учитељице Зорице Реберник (67), у мјесту Брезе, надомак Тузле.
Љубав према црвеној боји јавила се непосредно прије удаје за Звонка Реберника, с којим је у браку 45 година, истиче Зорица.
– У том периоду код мене се појавила нека неописива жеља и љубав према црвеној боји. Кад смо се требали вјенчати ја сам једноставно осјетила потребу да се морам вјенчати у црвеној хаљини – прича Реберник.
Додаје како је тада за црвену боју владало мишљење да је срамотна, да су је носиле жене ‘лаког’ морала, једноставно о тој боји говорило се све најлошије.
– Међутим, код мене је та жеља и љубав према црвеној боји бивала све јача и јача. Отишла сам код стилисткиње у Тузлу, која ми је сашила црвену хаљину, у којој сам се и вјенчала. Нисам имала црвене обуће, нити торбе. Након што сам се удала, почела је потрага за црвеном одјећом, обућом, јер ју је тада било тешко наћи – наставља са својом причом Реберник.
Потом је одлучила је с мужем отпутовати у Истанбул, гдје је, како каже, купила прву црвену торбу. Из Истанбула се тада, истиче, вратила с пет пуних кофера црвене одјеће. Оно што није успјела наћи у Истанбулу, наставила је тражити у Италији, Мађарској и другим земљама у окружењу. У помоћ пристиже и кћерка из Лас Вегаса, која често пошаље нешто црвено, кроз смијех додаје Реберник.
На питање како је реаговао супруг на њену љубав према црвеној боји, Реберник одговара како је он увијек био велика подршка.
– Он нема све црвено као ја, али ме подржава. И он је често у црвеном, мајица, кошуља. Он такође има доста црвене гардеробе. Он ме поштује и никада ми није рекао зашто носим све црвено. Истина, некада не примјећује када купим нешто ново, јер сам увијек у црвеном. Кажем му да сам офарбала косу, он каже да нисам ни требала, јер је коса и била црвена – говори Реберник, која је док је радила у школи, љубав према црвеној боји успијевала пренијети и на ученике.
На питање како би могла описати црвену боју, односно шта та боја за њу представља, Реберник одговара:
– Ја бих рекла да је то боја моћи, снаге, љубави, емоције, успјеха, креативности. Али, прије свега, снага. Мени је 67 година, али сам особа која много ради. Имам башту, гдје знам радећи провести и до 12 сати дневно. Једноставно, не знам шта је умор. Имам воћњак, узгајам воће, ту је много посла, али мени то није тешко. Узгајам и цвијеће, око куће је 200 саксија. Заиста никад нисам уморна, то један константан вапај за радом. Рад ме једноставно испуњава – прича Реберник.
Додаје како је са супругом купила и заједнички надгробни споменик. С обзиром на то да у БиХ није могла набавити нешто у црвеној боји, распитала се и специјално из Индије наручила мермерни споменик с црвеним мотивима. На крају поручује како свако треба поштовати оно што неко воли. Реберник истиче како би вољела упознати неку особу која на сличан начин гаји љубав према боји, пише Анадолија, преноси N1.
– Не мора вољети црвено, нека воли зелено, жуто, бијело, али нека је досљедња у тој боји, бар пет година. Видите, ја у црвеном боравим, црвено је увијек на мени, у црвеном спавам, из црвеног једем и пијем, све ми је црвено. Битно је да особа буде досљедна своје боје. Вољела бих такође и поразговарати с неком стручном особом, која би ми могла објаснити зашто ја толико волим црвену боју, шта је то што је јаче од мене. Јер, мој организам је једноставно био жељан те боје. Ја сам у тој боји нашла смирај. Ако сте жедни ви се морате напити. Пресрећна сам у тој боји. Црвена боја слути на радост – закључила је Реберник.
