Слободан, тада тек дванаестогодишњи дјечак, у јеку рата је туговао за псом који му је остао код куће. Често је тражио да оде у село, одвеже га и доведе. Родитељи су га одвраћали, али се тешко мирио са тим.

Тог 27. јула 1992. је пошао ка родној кући, прошао кроз барикаде да би довео пса. Никада се више није вратио. Мучки је убијен.

Напетост око Доње Каменице код Зворника је ескалирала 29. маја 1992. Породица Илије Стојановића нашла се, пише у монографији "Дјеца жртве рата 1991-1995." Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, на страни под контролом муслимана. Идућег дана, у кућу је дошао Мухамед Чикарић који је Илији забранио да бјежи. Са породицом је био у кућном притвору до 4. јуна, када су Стојановићи и три погинула српска борца размијењени за шест живих припадника тзв. АРБиХ.

Стојановићима је у селу остала сва имовина, они су се смјестили код кума Зорана Милошевића у засеоку Џенарике, али Слободан је патио за псом те се по њега и вратио.

- Слободанов отац је већ наредног дана "гласом са брда на брдо" преговарао са муслиманском страном и тражио информације. Долазила су увјеравања да је жив, на сигурном у Тузли и да не брину. И идућих дана одговор је исти био. У наставку потраге Илија је од више муслимана добио информацију да му је дијете убијено и да је за злочин крива Елфета Весели звана "Косовка" - наведено је у монографији посвећеној свој страдалој дјеци.

Постоје индиције да је Слободан био жив по заробљавању и да су га војници водили са собом. Џевад Ходић, који је био припадник тзв. АРБиХ, на суђењу Веселијевој je изјавио да га је виђао неколико пута, а да га је у једној прилици видио самог. Дјечак је био го до паса, а на десном рамену је имао масницу и огреботину.

Да је Слободан био у заробљеништву и да је злостављан потврдио је и Омер Ђулбеговић, саборац Елфете Весели, који је навео да су дјечака прво држали затвореног у подруму. Према свједочењу, двојица војника тзв. АРБиХ су га након 20-25 дана одвели да им покаже гдје је наводно Слободанов комшија закопао пушку М-48.

Након што је покушао да побјегне, војници су га ухватили и истукли. Ђулбеговић је изнио невјероватну тврдњу да је мали Слободан "признао да је убачен међу њих, да извиди колико има војске и оружја" и да је "био у Дрињачи на обуци". Да је покушао да побјегне свједочи и Мустафа Тучић, али он тврди да се то десило када су га војници водили на купање и да је том приликом добио батине. На суђењу се Фахрудин Демировић присјетио да је једном видио Слободана у ћошку, голог и да су сви галамили на њега, јер је покушао побјећи када су га купали. Покушао је помоћи и успио је да смири галаму. Наредно јутро Демировић је кренуо на терен и свратио је да види Слободана.

- Видим сједи с ручицама… Гледа и тресе се. Гледа ме крупним очицама, смирио сам га са причом да ће вјероватно бити размијењен - остало је записано у монографији.

Касније је сазнао да је Слободан убијен.

Војска Републике Српске је ослободила Доњу Каменицу 16. фебруара 1993. Слободаново тијело је пронађено 13. јуна 1993. у масовној гробници на брду Ждријепци код Јошанице, а идентификација је обављена у Зворнику.

Тијело су идентификовали мајка Десанка и сестра Слађана (15), која је позвана са наставе. Обдуцент Зоран Станковић, патолог, је констатовао у извјештају да је дјечак умотан у плави раднички мантил и да је имао бројне смртоносне повреде на лобањи и тијелу нанесене током живота и послије смрти. За живота му је било одсјечено десно уво, оштрим предметом нанесене су му посјекотине у предјелу стомака. Све ово је указивало, како је истакнуто, да је подвргнут тешкој тортури и умро у тешким мукама. У сљепоочницу му је, из непосредне близине, испаљен метак. Слободанова сестра је касније свједочила о овом догађају.

- Брат је био на столу, а поред њега плави мантил. Лобања је била одвојена од тијела и на њој се налазила рупа. Тијело је било у фази распадања, али видно расјечено и унакажено - пише у монографији у којој су пописана имена више од 1.400 дјеце која су страдала у рату.

Суд БиХ је 2017. потврдио оптужницу против команданта Диверзантског вода Команде здружених јединица Липље - Каменица Сакиба Халиловића и припаднице вода Елфете Весели.

- Током суђења свједок "С1", који је био очевидац убиства, изјавио је да је Елфета стајала са дјечакове лијеве стране. Држала га је за косу. Извадила је нож са црним корицама. Подигла му је главу и повукла нож испод врата. Дијете је почело да кркља… Кад ју је неко од присутних војника питао шта то ради, извадила је пиштољ, дугу деветку, прислонила му на главу и пуцала, једном или два пута, не знам. Након тога му је тијело замотано у плави мантилић. Окренуо сам главу, нисам више могао то да гледам - наведено је у исказу свједока.

Веселијева је другостепеном пресудом у децембру 2019. осуђена на 13 година затвора. Слободанова мајка Десанка је преминула 2006, отац Илија 2013, а сахрањени су уз свог сина.

О смрти супруге Илија је рекао: Није Деса могла више да издржи. Препукло је мајчино, а и моје срце. Не знам како сам још у животу. Ја се радујем одласку са овог свијета. Ваљда ћу тамо негдје бити са мојим Слободаном и његовом пресвиснулом мајком.

Канонизација

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве на редовном мајском засједању прогласио је новомученицима Слободана Стојановића, мучки убијеног у Одбрамбено-отаџбинском рату и протојереје Милана Петковића и Тимотију Поповића, страдалим од усташке руке у Другом свјетском рату.

У храму Светог ђакона Авакума у Дрињачи у сриједу је служена света литургија поводом канонизације Слободана Стојановића и протојереја, а тим поводом се огласио се и патријарх Порфирије.

- Свети новомучениче Слободане, моли Бога за нас - навео је патријарх.

Пише: Ведрана Кулага Симић