У српском народу има нешто судбинско, кроз историју је стравично страдао, али никада нису нити ће бити убице, прича позната пјесникиња Дара Секулић.

-У српском народу има нечег судбинског, то никада не може и не смије умријети. То би била ужасна неправда, јер је српски народ кроз историју ионако стравично страдао, и у рату и у миру, али ни Срби ни српски народ нису убице, нису то били и неће ни бити- наводи Секулићева за Срну.

Она додаје да су људи створени од Бога и да треба да му се моле, и да буду и остану људи.

-Зашто се данас нико од ових силних богатих људи не сјети да учини нешто племенито за свој народ, па да иза њега остане установа као што је на примјер Задужбина Илије М. Коларца, позната и као Коларчев народни универзитет на Студенском тргу, у најстрожем центру Београда. Бити богат није сва срећа, то јесте добро и велико, али срећа је у љубави и зато људи волите се- поручила је Секулићева.

Секулићева, каже, жали због чињенице да више неће бити некадашњих књижевних вечери и да лично није поборник модерних технологија.

Ова српска пјесникиња изразила је захвалност некадашњем директору Матичне библиотеке Источно Сарајево Љиљани Кнежевић, која је основала њен легат.

Секулићева је изразила наду да ће у марту учествовати на 19. Фестивалу поезије за дјецу и младе у Источном Сарајеву, кога у у оквиру Свјетског дана поезије, организује "Форум театар".

Тема манифестације је "Вријеме велике љубавне и родољубиве поезије", а посвећена је пјесницима Владиславу Петковићу Дису и Милутину Бојићу.

Позната пјесникиња је испричала да она и даље воли да пише, да воли људе, пријатеље, а дјецу највише.

-Како, на примјер, не вољети дјецу из Гацка, коју сам као уредник некадашњих `Малих новина` посјетила у основној школи, а они ми се представљају и кажу да се презивају Апрцовић, Гузина, Турина, Бурина, што све нас у учионици доводи до громогласног смијеха- прича Секулићева.

Присјетила се да је цијели животни и радни вијек провела као социјални радник, те да је радила и као уредник некадашњих "Малих новина", а радо се, додаје, сјећа чопора дјеце која су кад год би је видјела трчала за њом, дозивала је, али ни данас не зна шта су то осјећала и видјела у "тета Дари".

-То не знам, али знам да сам их увијек много, много вољела и колико сам могла помагала им, и у школи, код родитеља, код љекара, али и на улици, јер је то тој дјеци било најтеже- каже Секулићева.

Она се присјетила и како је као првачић у свом, српском селу Которски Љесковац, од Плитвица према Корани и Карловцу, учествовала у светосавској школској приредби коју је организовала њена учитељица, Српкиња.

-Била сам побожна по мајци, која је говорила `не брини душо, има Бога, он све види и зна, чуће он наше молитве...` и зато је добра душа моје мајке уткана у све моје стихове, у сву моју љубав. Љубав је за мене срећа и срећа је за мене љубав, љубав између људи и љубав према Богу и човјеку- наводи Секулићева.

Секулићева се радо сјећа и омиљених писаца и колега Бранка Ћопића, Меше Селимовића, Десанке Максимовић и других драгих савременика и антологијских српских пјесника, а посебно нобеловца Ива Андрића.

Обожавала је, каже, Андрића, који је обожавао своју жену, те подсјећа како је по добијању Нобелове награде дошао у тадашњу Заједницу културе БиХ да се захвали и каже да је то награда и њему и БиХ и његовим пријатељима.

Она је тада, додаје, била једина жена члан Удружења књижевника, а Андрић ју је тада охрабрио и рекао да је читао њене пјесме, те да му се чини да би могла писати и прозу.

Секулићева каже да постоје прави писци и "фалсификати". Ови други су, сматра она, имућни, упорни, имају политичку подршку, али кратко трају, док прави писци искрено до краја живота "болују своју поезију, своју прозу, свој роман, причу".

-Они, док не умру, никад нису `велики`. Иако живим у нади да ћу и ја некад бити велика, ето опет сам одгодила тај тренутак прије десетак дана- истиче Секулићева.

Она је испричала како је недавно пала у стану, да је "умирала", али и преживјела.

-Не можете вјеровати, али то је ужасна истина. Умила сам се хладном водом, позвала снаху и она ме је одвела код моје докторке која ми је рекла да сам била веома близу да издахнем и да ме је, највјероватније, спасила моја енергија и виталност у деведесетој години живота- каже Секулићева.

Према њеним ријечима, никада ништа није слично доживјела, чак ни страх јер се никада и ничега није бојала, чак ни током свих протеклих офанзива, ратова, избјеглиштва, бијега са Косова.

-Смрт је увијек изненада, уз тебе ко ће бити, хоћеш ли се макар тада у око нечије склонити, ил' ћеш можда у том трену ону руку задужити, која ти се у времену није могла пружити... Ова моја пјесма за мене је тумач живота и смрти, скоро па епитаф, за мене то су антологијски стихови у којима сам настојала да сажмем живот човјека- истиче Секулићева.

Она додаје да након посљедње збирке пјесама "Одбачене пјесме" размишља да објави и "Одбачене пјесме два", а на посљедњој страници да пише "наставиће се".

На питање који је то био преломни моменат да почне да пише прве пјесме, да се заљуби у поезију, Секулићева се сјетила да је то било послије смрти њене малене сестре.

-Имала сам шест година када је умрла моја сестрица Невенка, која је имала само четири мјесеца. Мајкина дјеца су умирала, ја сам прво које је остало живо, друго преживјело је Душанка, али је цијели живот била болешљива и умрла је прије три године- каже Секулићева.

Српска пјесникиња Дара Секулић рођена је 1930. године у селу Кордунски Љесковац. До десете године живјела је у родној кући која је спаљена 1942. године. Након погибије родитеља боравила је по дјечјим домовима и ђачким интернатима.

Гимназију је похађала у селу Рујевац на Банији, Италији, Сплиту, Карловцу, Загребу и Сиску, а Вишу школу за социјалне раднике завршила је у Сарајеву гдје живи од 1953. године. Вријеме посљедњег рата провела је са троје унучади у избјеглиштву, а у свој стан у Сарајеву вратила се 2002. године.

Према њеној евиденцији, написала је 28 књига поезије.