Прије 8-9 година, док су на власти у Србији још били они који су себе описивали као „демократе“, док су их други звали „жутима“, USAID се ангажовао да понуди рјешење за нагомилане и врло озбиљне економске проблеме са којима се Србија тад суочавала. 

Рецепт који су понудили био је врло једноставан: повећајте порезе на потрошњу (у случају Србије, ПДВ), смањите порезе на факторе производње (прије свега на рад, али и опорезивање добит) и доћи ће до макроекономске стабилизације. Србија (тј. нове власти које су дошле након „жутих“) је примијенила ове рецепте – и успјела у намјери да стабилизује своју економију. Трговински дефицит Србије је у међувремену значајно смањен, а буџет је из дефицита прешао у суфицит. Идила. Или би била да је неко грађанима објаснио шта овај рецепт заиста значи.

Дакле, у најкраћем, горњи рецепт се сводио на то да грађани раде више, а троше мање, или у најбољем случају да троше исто, а да раде више. 

Наиме, када земља има трговински дефицит, то значи да троши више него што производи. 

Да би се изашло из ове ситуације земља мора да уради једну од двије или обје ствари: да троши мање или да производи више. Повећањем порез на потрошњу (у овом случају ПДВ-а), потрошња се смањује (парадоксално, али јавни приходи чак и тада могу наставити да расту што зависи од еластичности потрошње на веће пореско оптерећење). Такође, како се смањују доприноси и порези на плате, тако рад постаје све јефтинији (идеја да то по аутоматизму значи да ће радници имати веће плате је у најмању руку дискутабилна), а то опет значи веће ангажовање рада, тј. раст производње. 

Смањење потрошње + раст производње = мањи трговински дефицит (+пунији буџет)

За државу идила.

Међутим, да ли су грађани тј. радници на добитку од овакве политике?

Прије отприлике годину дана Босну и Херцеговину посјетио је Артур Лафер (Arthur Laffer), несумњиво један од највећих свјетских ауторитета у овој области. О томе о каквом се економисти ради можда најбоље свједоче чињенице да се у сваком савременом уџбенику основа економије/макроекономије/фискалне економије може наћи „Лаферова крива“ названа по њему, а која се управо тиче односа пореског оптерећења и јавних прихода. Уз то, човјек је био један од главних савјетника Роналда Регана у вријеме његове власти, док је његов (Лаферов) рад био један од угаоних камена школе економске мисли познатије као „економика понуде“. Лафер ће, у то сам сасвим сигуран, прије или касније, добити и награду за економију у част Алфреда Нобела коју је одавно заслужио.

Е па том и таквом Лаферу, новинарка Ал-Џазире поставила је питање шта мисли о идеји да се у БиХ повећа ПДВ, а истовремено смање порези на  плате.

Одговор Лафера био је једноставан и јасан. За њега то није имало никвог смисла. Искористио је синтагму: „то је као да вам једна рука да, а друга узме!“ 

Међутим, управо та политика која за Лафера није имала никаквог смисла појављује се ових дана као политика око које су се, изгледа, договорили они који ће водити државну политику БиХ у наредним годинама.

И управо је то мјесто на којем Лафер показује да не познаје менталитет наших власти и наших грађана (или ми ипак не познајемо Лафера и не дијелимо његове вриједности, како год хоћете). Јер Лафер, као истински либерал, свјет посматра из угла појединац-грађанина и онога шта је за њега добро. И заиста, са становишта тог и таквог грађанина повећање плате до кога би евентуално могло да дође усљед смањења опорезивања исте (што је на дугом штапу) уз истовремено повећање пореза на потрошњу, дакле уз раст цијена до кога ће сигурно доћи већ у катком року, нема никаквог смисла. 

Међутим, оно што Лафер не разумије је да је код нас колективно (тј. држава) изнад појединачног (грађанина). Зато оно што је добро за државу, не мора бити добро и за грађанина, а у сукобу интереса грађана и државе, код нас, по правилу, побједу односи ова друга страна.

Уосталом то није таква непознаница ни у развијеним земљама запада. Још давне 1965. године Менкјур Олсон (Mancur Olson) је у књизи The Logic of Collective Action описао како је мала, али хомогена и одлучна група (попут оних у/око власти) у стању да читавом друштво наметну свој интерес као општи, ако остатак друштва представља једну хетерогена категорија неспремну да се супротстави наношењу штете своме интересу.

На крају, у контексту разматрања сила које обликују процесе у овој земљи и ефеката њихових одлука осјећам потребу да се осврнем на још једну бесмислицу која се често може чути у нашој јавности. То је идеја и тврдња да је ММФ крив и одговоран за све политике које се код нас воде јер  он, ето, има моћ да нешто наметне домаћим властима (неоспорна чињеница), а дужен је да води рачуна о добробити наших грађана. Дакле, овакво резоновање показује потпуно непознавање начина настанка, те сврхе постојања ММФ-а. ММФ, никада, али ама баш никада, у својој историји није био институција која се бавила развијењем привреда земаља или бригом за животни стандард грађана земаља који користе његове кредите (то би требао бити посао Свјетске банке). ММФ је од почетка, дакле, од Бретон-Вудске конференције из 1944, замишљен као својеврсан свјетски финансијски полицајац, задужен да онемогући неодговорне државе да уносе кризе у свјетски монетарни и финансијски систем. У почетку се то сводило на обавезу власти земаља чланица ММФ-а да воде политику одржавања фиксног паритета своје валуте спрам америчког долара како би се избјегле валутне кризе попут оних које супотпомогле избијања другог свјетског рата. Тај паритет (курс) се могао повремено прилагодити, али само уз сагласност ММФ-а. Данас је то обавеза земаља да уредно сервисирају своје спољне дугове. У сваком случају, ни тада, ни данас ММФ није бринуо, нити му његов статут то налаже, о добробити грађана земаља које користе његове савјете/средства. Због тога је за ММФ сасвим прихватљива управо оваква политика каква нам се спрема. Сасвим је изгледно да ће повећање ПДВ уз истовремено смањење доприноса и пореза на плате постићи ефекте које ММФ од нас жели да види (мањи трговински дефицит, пунији буџети), једнино што грађанима, у најбољем случају, неће донијeти ништа.

И тако су се два вука (држава и ММФ), договорили са грађанима, шта ће јести за вечеру. 

Додуше, треба нагласити да између два вука постоји и одређена доза неискрености. 

Други вук (ММФ) ће бити сит, само ако први вук (држава) ограничи свој апетит тј. ако се сва средства која се прикупе кроз повећање ПДВ-а не прелију директно у јавну потрошњу (алтернатива су инвестиције или отплата дуга). Ако ипак до тога дође, у принципу ефекта по грађане неће бити („једна рука дала, друга узела“, „и вук сит и овце на броју“), док ће у пракси једину корист од свега имати они грађани којима се та средства дозначе (дакле буџетски корисници), док ће они други бити на губитку (редистрибуција дохотка).